Која је ово и каква земља, брате?

Више се о њему прича, дуже се шири, слави и пропагира, амерички сан, амерички стил, начин и философија живота. Знали смо, а сада се још једном сусрећемо са представом која драматично, духовито, хуморно, понекад и иронично, али луцидно и маштовито, говори, тачније, пева, или слика, руски начин присуства у животу. О руској души, о руској лудој глави, о руској зими и шубари, о руском човеку, и како све може да воли, и пати, одвајкада, изван хронологије, од древности, преко царства, социјалистичког доба, до данас, о Русу мудрацу и кловну, о Русу војнику и ловцу, о руској земљи и жени, о ономе што је Рус био, и што се о њему прича и казује, од скаске до идеолошких поема, о свему помало, у десетину слика – метафора, говори представа Формалног театра из Москве "Између пса и вука", у режији Андреја Могучег.

Историја је у трајању заборавила, забораву препустила што му припада, пола поред пута оставила, остало "превела" у поезију и легенду, у традицију, у слику темељну, ону која све казује, у кључне речи, лица, ликове, јунаке, пределе, годишња доба, препознатљиве гласове и мелодије, крике, дозивања, покрете, ситуације, песме, стихове, истине и предрасуде, јединствености и стереотипе. Од вука до пса, од искони до секире, Русија древна, царска и бољшевичка, Русијо туго, Русијо песмо над песмама, велика си тајна, говор и живот у екстремима. Небројива су твоја лица, твоја јутра и вечери, твоје песме и клетве, твоје лепоте и жртве. Претпоставимо: Лута странац земљом без краја и конца, несагледивим простором, немерљивим временом, па ће срести Андреја Могучег, редитеља представе "Између вука и пса". Која је ово, и каква земља, братац, упита га странац. Русија, братац, Русија, а каква је то земља, од каквих је људи, душа и прича, слојева, ширина и зидова, саткана, показаћу ти у представи "Између вука и пса". Можда је мало претенциозно, али прави наслов би био "Моја Русија". Што се мене тиче, изгледа ми да романсијер по чијим романима, Андреј Могучиј, наводно, прави представе, и не постоји, и да је Саша Соколов, заправо, редитељев псеудоним.

У филму "Рубљов" Тарковски има причу под насловом "Летим". Могучиј нема овај наслов међу својим сликама Русије, али и он, са птицом у души, лети над матушком Русијом, над Русијом коју ждрали прелетети не могу, Русијом чије су зиме беле и дуге да беље и дуже бити не могу, Русијом тврдом и опором, крвавом, суровом, насилном, непредвидивом, вучјом, Русијом мрака и секира, али и Русијом боготражитеља, Русијом душом, Русијом књиге и песме, Русијом војачком, морнарском, ловачком, Русијом на чијем непочин небу столује Жена, Мајка, биће на врховима прстију као на крилима, жена која је у себе упила сву плавет овога света, жена богиња и мученица, биће пред којим се клечи, и које се проклиње, жена коју Рус воли више него војник сиромашак коња, коме пише писмо пуно љубави и брига! Ах ти Руси, тврди и црни као земља, пијани као ноћ, луди као лудост, и са смрћу шегу терају, историјом, муком и патњом, великим питањима живота, среће, лепоте и смрти, опседнути. Боца је страшан суд, каже наша народна пословица. Код Руса, и код А. Могучег, ово је суд завидних димензија!

И тако слој суровости, опорости, раскалашности, распојасаности, карневализације живота и судбине, а онда слој идеализације, уздигнућа, покрета на горе, ка Богу, Духу, Жени, Поезији, Музици. Згуснута, парадоксална руска душа, ослоњена на музику, гласове и шумове, на визуелну димензију живота. Складиште, радионица душе, како је, изгледа, сценограф замислио вишеспратну сцену, спремиште у коју се улило све што се вековима у руској причи, језику и бићу таложило.

Удео поезије и прозе, слепих, нечистих, и најбољих људских сила и мотива, представа Андреја Могучег одржава у деликатној равнотежи. Ко може да пати ко Рус, ко може да пије ко Рус, ко може да буде суров и сиров ко Рус, или да воли као Рус, ко може да буде срећан и несрећан као Рус?! Мудар је руски народ, верује Могучиј, који се свом народу диви, чуди му се, обожава га, али налази и моменте да му се подсмехне, изложи га порузи.