Koja je ovo i kakva zemlja, brate?

Više se o njemu priča, duže se širi, slavi i propagira, američki san, američki stil, način i filosofija života. Znali smo, a sada se još jednom susrećemo sa predstavom koja dramatično, duhovito, humorno, ponekad i ironično, ali lucidno i maštovito, govori, tačnije, peva, ili slika, ruski način prisustva u životu. O ruskoj duši, o ruskoj ludoj glavi, o ruskoj zimi i šubari, o ruskom čoveku, i kako sve može da voli, i pati, odvajkada, izvan hronologije, od drevnosti, preko carstva, socijalističkog doba, do danas, o Rusu mudracu i klovnu, o Rusu vojniku i lovcu, o ruskoj zemlji i ženi, o onome što je Rus bio, i što se o njemu priča i kazuje, od skaske do ideoloških poema, o svemu pomalo, u desetinu slika – metafora, govori predstava Formalnog teatra iz Moskve "Između psa i vuka", u režiji Andreja Mogučeg.

Istorija je u trajanju zaboravila, zaboravu prepustila što mu pripada, pola pored puta ostavila, ostalo "prevela" u poeziju i legendu, u tradiciju, u sliku temeljnu, onu koja sve kazuje, u ključne reči, lica, likove, junake, predele, godišnja doba, prepoznatljive glasove i melodije, krike, dozivanja, pokrete, situacije, pesme, stihove, istine i predrasude, jedinstvenosti i stereotipe. Od vuka do psa, od iskoni do sekire, Rusija drevna, carska i boljševička, Rusijo tugo, Rusijo pesmo nad pesmama, velika si tajna, govor i život u ekstremima. Nebrojiva su tvoja lica, tvoja jutra i večeri, tvoje pesme i kletve, tvoje lepote i žrtve. Pretpostavimo: Luta stranac zemljom bez kraja i konca, nesagledivim prostorom, nemerljivim vremenom, pa će sresti Andreja Mogučeg, reditelja predstave "Između vuka i psa". Koja je ovo, i kakva zemlja, bratac, upita ga stranac. Rusija, bratac, Rusija, a kakva je to zemlja, od kakvih je ljudi, duša i priča, slojeva, širina i zidova, satkana, pokazaću ti u predstavi "Između vuka i psa". Možda je malo pretenciozno, ali pravi naslov bi bio "Moja Rusija". Što se mene tiče, izgleda mi da romansijer po čijim romanima, Andrej Mogučij, navodno, pravi predstave, i ne postoji, i da je Saša Sokolov, zapravo, rediteljev pseudonim.

U filmu "Rubljov" Tarkovski ima priču pod naslovom "Letim". Mogučij nema ovaj naslov među svojim slikama Rusije, ali i on, sa pticom u duši, leti nad matuškom Rusijom, nad Rusijom koju ždrali preleteti ne mogu, Rusijom čije su zime bele i duge da belje i duže biti ne mogu, Rusijom tvrdom i oporom, krvavom, surovom, nasilnom, nepredvidivom, vučjom, Rusijom mraka i sekira, ali i Rusijom bogotražitelja, Rusijom dušom, Rusijom knjige i pesme, Rusijom vojačkom, mornarskom, lovačkom, Rusijom na čijem nepočin nebu stoluje Žena, Majka, biće na vrhovima prstiju kao na krilima, žena koja je u sebe upila svu plavet ovoga sveta, žena boginja i mučenica, biće pred kojim se kleči, i koje se proklinje, žena koju Rus voli više nego vojnik siromašak konja, kome piše pismo puno ljubavi i briga! Ah ti Rusi, tvrdi i crni kao zemlja, pijani kao noć, ludi kao ludost, i sa smrću šegu teraju, istorijom, mukom i patnjom, velikim pitanjima života, sreće, lepote i smrti, opsednuti. Boca je strašan sud, kaže naša narodna poslovica. Kod Rusa, i kod A. Mogučeg, ovo je sud zavidnih dimenzija!

I tako sloj surovosti, oporosti, raskalašnosti, raspojasanosti, karnevalizacije života i sudbine, a onda sloj idealizacije, uzdignuća, pokreta na gore, ka Bogu, Duhu, Ženi, Poeziji, Muzici. Zgusnuta, paradoksalna ruska duša, oslonjena na muziku, glasove i šumove, na vizuelnu dimenziju života. Skladište, radionica duše, kako je, izgleda, scenograf zamislio višespratnu scenu, spremište u koju se ulilo sve što se vekovima u ruskoj priči, jeziku i biću taložilo.

Udeo poezije i proze, slepih, nečistih, i najboljih ljudskih sila i motiva, predstava Andreja Mogučeg održava u delikatnoj ravnoteži. Ko može da pati ko Rus, ko može da pije ko Rus, ko može da bude surov i sirov ko Rus, ili da voli kao Rus, ko može da bude srećan i nesrećan kao Rus?! Mudar je ruski narod, veruje Mogučij, koji se svom narodu divi, čudi mu se, obožava ga, ali nalazi i momente da mu se podsmehne, izloži ga poruzi.