Лепота у свим временима

Ако сте се некада запитали шта је најлепше на свету у свим временима и за све народе, читаоце „Политике” подсећам на два убедљива одговора. Нека то буде и прилог радовању због повратка нормалном животу. Наш учитељ над учитељима Вук Стефановић Караџић говорио је: „Нема ништа лијепше на свијету од светлуцавог осмијеха дијетета у колијевци.” А прослављени француски песник Жак Превер написао је: „Нема ништа лепше на свету од осмеха срећно заљубљене жене.” Онај ко је доживео обе ове радости може се сматрати срећним човеком. Подсећам и на упозорење Владете Јеротића на честу грешку која се по сопственом признању и њему поткрадала, у којој се заборавља да је по природи и жена – човек.

Додајем и лично доживљено. На седмодневном одмору у главном граду Либана, Бејруту, нас четворица припадника мировних снага Уједињених нација на чувању мира на Синају, на граници између Египта и Израела, 11. маја 1958. године посетили смо Дамаск у суседној Сирији. При повратку таксиста предложи да успут свратимо код његове мајке. Сазнавши да смо Југословени, сјатиле се комшије. Човек с лулом у устима казао је: „Цео радни век био сам морепловац, обишао свет више од пет пута. Оно што памтим као најлепше виђено јесу ваше југослав девојке и либанске јабуке.” Па да му верујемо.

Шпиро Соломун