Силајџићева (не)спремност

Ја непријатеља немам, моји непријатељи су моја неспремност.

Може ли се ово начело самураја, записано у бушидо кодексу, довести у везу са бошњачким чланом Председништва Босне и Херцеговине Харисом Силајџићем? Може, и то онај део о неспремности као непријатељу.

За иоле упућене у Силајџићево политичко деловање, дилеме нема: његова неспремност да се суочи са стварношћу од завршетка рата до данас је константна. А кључне тачке те стварности су Дејтонски мировни споразум и пресуда Међународног суда правде у Хагу – да је у Сребреници почињен геноцид над Бошњацима, да Србија ни на који начин није учествовала у њему, да није починила агресију на БиХ и да није ухапсила оптужене за геноцид.

Од потписивања Дејтонског споразума реалност је да се БиХ састоји „од два ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ”. Њиме су прецизно одређене надлежности заједничких органа БиХ. О преношењу својих надлежности на ниво БиХ требало је да одлучују ентитети. Но, није увек било тако, јер су високи представници наметали одлуке којима су „јачали државу” на рачун ентитета.

Да је Силајџић спреман да призна стварност, он не би говорио да је његов „крајњи политички циљ укидање Републике Српске”. Не би, да има имало политичког витештва, и данас понављао – не осврћући се на пресуду Међународног суда правде – да је БиХ „жртва српске агресије”, да се у њој „десио геноцид, и то не само у Сребреници”...

И последњи Силајџићев поступак (отворено писмо високом представнику Мирославу Лајчаку, у којем је неосновано Републику Српску оптужио за сепаратизам, преузимање надлежности које припадају БиХ и подривање мира у региону) није ништа друго до демонстрација његове неспремности да се одрекне неоствареног бошњачког ратног циља.

А то је, како сада говори, увођење грађанске демократије, односно доношење устава у којем неће бити ни Срба, ни Бошњака, ни Хрвата. У којем ће сви који живе у БиХ „бити грађани и тачка”. Дакле, устава који би најбројнијем народу, Бошњацима, омогућио да најјаче инструменте власти узме у своје руке.

Сигурно је да Силајџићеву неспремност да се помири са стварношћу потхрањују и међународни званичници. Шта год је радио и говорио, а на власти је, мењајући коалиционе партнере од 1991. године до данас, он ниједном јавно није укорен од међународних званичника, а камоли да му је запрећено смењивањем. Чак ни прошле године, када је говорећи у Америци о стању у БиХ, рекао: „Мир се не може узети здраво за готово”.

На другој страни, хрватски, а нарочито српски, званичници смењивани су и због много бенигнијих изјава и поступака. Као да је неком стало да БиХ одржава као лабораторију за разне политичке и сваке друге експерименте. Због тога није далеко од памети да је неспремност Хариса Силајџића, у ствари, његова спремност да, кад год затреба, игра одавно научену улогу.