Silajdžićeva (ne)spremnost

Ja neprijatelja nemam, moji neprijatelji su moja nespremnost.

Može li se ovo načelo samuraja, zapisano u bušido kodeksu, dovesti u vezu sa bošnjačkim članom Predsedništva Bosne i Hercegovine Harisom Silajdžićem? Može, i to onaj deo o nespremnosti kao neprijatelju.

Za iole upućene u Silajdžićevo političko delovanje, dileme nema: njegova nespremnost da se suoči sa stvarnošću od završetka rata do danas je konstantna. A ključne tačke te stvarnosti su Dejtonski mirovni sporazum i presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu – da je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima, da Srbija ni na koji način nije učestvovala u njemu, da nije počinila agresiju na BiH i da nije uhapsila optužene za genocid.

Od potpisivanja Dejtonskog sporazuma realnost je da se BiH sastoji „od dva entiteta, Republike Srpske i Federacije BiH”. Njime su precizno određene nadležnosti zajedničkih organa BiH. O prenošenju svojih nadležnosti na nivo BiH trebalo je da odlučuju entiteti. No, nije uvek bilo tako, jer su visoki predstavnici nametali odluke kojima su „jačali državu” na račun entiteta.

Da je Silajdžić spreman da prizna stvarnost, on ne bi govorio da je njegov „krajnji politički cilj ukidanje Republike Srpske”. Ne bi, da ima imalo političkog viteštva, i danas ponavljao – ne osvrćući se na presudu Međunarodnog suda pravde – da je BiH „žrtva srpske agresije”, da se u njoj „desio genocid, i to ne samo u Srebrenici”...

I poslednji Silajdžićev postupak (otvoreno pismo visokom predstavniku Miroslavu Lajčaku, u kojem je neosnovano Republiku Srpsku optužio za separatizam, preuzimanje nadležnosti koje pripadaju BiH i podrivanje mira u regionu) nije ništa drugo do demonstracija njegove nespremnosti da se odrekne neostvarenog bošnjačkog ratnog cilja.

A to je, kako sada govori, uvođenje građanske demokratije, odnosno donošenje ustava u kojem neće biti ni Srba, ni Bošnjaka, ni Hrvata. U kojem će svi koji žive u BiH „biti građani i tačka”. Dakle, ustava koji bi najbrojnijem narodu, Bošnjacima, omogućio da najjače instrumente vlasti uzme u svoje ruke.

Sigurno je da Silajdžićevu nespremnost da se pomiri sa stvarnošću pothranjuju i međunarodni zvaničnici. Šta god je radio i govorio, a na vlasti je, menjajući koalicione partnere od 1991. godine do danas, on nijednom javno nije ukoren od međunarodnih zvaničnika, a kamoli da mu je zaprećeno smenjivanjem. Čak ni prošle godine, kada je govoreći u Americi o stanju u BiH, rekao: „Mir se ne može uzeti zdravo za gotovo”.

Na drugoj strani, hrvatski, a naročito srpski, zvaničnici smenjivani su i zbog mnogo benignijih izjava i postupaka. Kao da je nekom stalo da BiH održava kao laboratoriju za razne političke i svake druge eksperimente. Zbog toga nije daleko od pameti da je nespremnost Harisa Silajdžića, u stvari, njegova spremnost da, kad god zatreba, igra odavno naučenu ulogu.