Макрон искрено жели да опет посети Србију

Председник Емануел Макрон је везан за Србију, он изблиза прати наше односе и није заборавио срдачан дочек у Београду јула 2019, мислим да искрено жели да дође, али ће све зависити од председникових обавеза, каже амбасадор Француске у нашој земљи Жан-Луј Фалкони у разговору за „Политику” поводом француског националног празника. На питање како је глобални застој који је изазвала пандемија ковида 19 утицао на сарадњу Србије и Француске и каква је будућност односа, који су добили импулс после посете председника Макрона Београду, амбасадор Фалкони одговара:

„Иако се успоравање активности могло очекивати, француско-српски односи наставили су да се развијају након посете председника. Председник Александар Вучић сусрео се с председником Макроном у Паризу у јулу 2020. и фебруару 2021. Француска предузећа која послују у Србији (’Суез’, ’Венси’…) увећала су своје инвестиције, а неке нове компаније су стигле у марту… Француска је наставила да стипендира студенте из Србије и 30 стипендиста, изабраних због своје изузетности, наставља студије у Француској на јесен… Француско-српске односе ништа не може да заустави!”

Шта бисте издвојили као главне елементе билатералне сарадње, најављени су и покренути бројни пројекти у области инфраструктуре, одбране, јавне управе?

Набројали сте све главне области сарадње. Наши министри су потписали међувладин споразум о приоритетним пројектима, као што су Београдски метро и модернизација електромреже у Србији. Студија изводљивости за метро је у току и ради је француско предузеће „Ежис”, док је за возила задужен „Алстом”. „Шнајдер електрик”, који има седиште у Новом Саду, учиниће електромрежу у Србији ефикаснијом. „Венси” наставља да инвестира у Аеродром „Никола Тесла”, чије је ново крило отворила председница владе Ана Брнабић прошле недеље. „Суез-Иточу” изградиће у Винчи до 2022. прву фабрику за прераду отпада за град Београд. Свим тим пројектима заједнички су технолошка изврсност и поштовање највиших стандарда када је у питању заштита животне средине, који ће да допринесу да Србија постане савременија и више европска земља. Када је у питању одбрана, техника коју Француска или земље ЕУ нуде (радари, хеликоптери) даје могућност да се постигну светски стандарди у области одбране. Заједно можемо много тога, што објашњава бројност скорашњих посета (посета начелника генералштаба војске Француске, комитет за стратешки дијалог, комитет за наоружање…), а на основу француско-српског стратешког партнерства до 2011. које се динамизовало. Први пут од 2014. један вод од 30 француских војника специјализован за руковање ракетама „мистрал” учествовао је од 2. до 19. јуна на међународној вежби „Платинасти вук” у околини Бујановца. У области јавне управе, ми смо у партнерству са српским властима како бисмо подржали реформе и модернизацију у том сектору. У току је сарадња између Националне академије за јавну управу и француске Високе националне школе за администрацију ЕНА.

Посете француских привредника као и контакти с француским компанијама које се баве могућностима инвестирања у земље западног Балкана све су присутнији. Како, када је реч о инвестицијама, оцењујете положај Србије у региону, у Београду је однедавно и Француска агенција за развој?

Када су у питању и инвестиције, више од 120 француских предузећа послује у Србији и тај број се увећава, с обзиром на компетитивне предности које нуди Србија, уз веома квалификовану радну снагу. Француска је 2018. била први страни инвеститор у Србији по приливу, а у периоду 2010–2019. заузимала је шесто место. Ми смо, такође, присутни преко Француске агенције за развој од 2019, а ове године, у партнерству са Светском банком, два зајма су одобрена за Србију, и то за пројекте који ће значајно да допринесу заштити животне средине: за развој железничког саобраћаја и за подршку имплементацији зелене агенде Србије. То представља, од стране Француске агенције за развој АФД, финансијску подршку од 100 милиона евра од 250 милиона, колико је агенција определила за Србију на годишњем нивоу.

Какав је став Француске када је реч о напретку Србије на европском путу и њеном пријему у ЕУ, као и проширењу Европске уније на западни Балкан?

На самиту у Загребу, под француским председавањем ЕУ 2000. године, дато је обећање земљама западног Балкана да ће се придружити ЕУ и то ће обећање бити испуњено. Неопходне реформе су захтевне, као на пример оне у вези с правном државом, али су кључне. Када у Србији видим извесну обесхрабреност, подсећам да су од 1957. године све земље које су се кандидовале за чланство у ЕУ, а које су спровеле неопходне реформе да би се то постигло – сем Турске, с којом преговори још увек трају – приступиле ЕУ. Поздрављам одлучност с којом је Србија прихватила нову методологију за придруживање Европској унији, која нуди више политичког управљања процесом, уз дијалог на високом нивоу и степенастим приступом политикама Европске уније, а који пружа више бенефиција у току приступног процеса него када се оне добију на крају процеса приступања.

Докле се стигло с реформама ЕУ које помиње председник Макрон, како ће овај процес тећи после значајних промена у Немачкој на јесен, када се буде повукла канцеларка Ангела Меркел?

Идеје које је председник Макрон изнео у свом говору на Сорбони у септембру 2017. рашириле су се и уродиле су плодом. Солидарност између земаља чланица се развила и убрзана је пандемијом: први пут, Европска унија усвојила је заједнички план опоравка, определивши за то 750 милијарди евра и колективно се задужила на тржиштима како би одговорила на изазове с којима се суочавају земље чланице. Европско законодавство мора да промовише пристојан минимални доходак у свим земљама чланицама како би се избегла Европска унија у две брзине. Европски суверенитет више није табу. Ово се односи како на област индустрије (након „Ербаса” треба је применити на област батерија и акумулатора или телекомуникација), тако и у области одбране, стварањем европског фонда за одбрану или „европском иницијативом за иницијативе” у циљу развијања једне заједничке стратешке визије у коју би земље чланице биле спремне да уложе своје војне ресурсе. Све ово доказује да је чланство у Европској унији има предности, колико год се понекад чује да није тако. Француско-немачки односи су мотор Европске уније још од Шарла де Гола и Конрада Аденауера. Градили су се уз различите сензибилитете и партнере, суочавали су се с новим историјским догађајима, али су и даље стална сила у служби Европске уније.

Председник Макрон недавно је позвао Београд и Приштину да пронађу решење у дијалогу, а то питање више пута је било међу темама састанака на највишем нивоу. Колико је данас, када се анализирају претходни разговори у Бриселу, договор могућ?

Договор је неопходан, сви, све стране и међународна заједница, то знају. Стабилност и развој западног Балкана зависе од тог помирења, а од тога зависи и његов европски пут. Пут до овог споразума иде кроз преговоре које је у Бриселу водила Европска унија, уз снажну подршку Француске. Оно што је већ договорено мора да се спроведе у доброј намери и нова питања треба да се реше како би се постигао свеобухватан, коначан и правно обавезујући споразум.

Протеклих година и Француска се суочила с глобалним изазовима као што су безбедност и односи с исламским светом, али и с масовним протестима оличеним у „жутим прслуцима”. Да ли су и на који начин та сложена питања сада затворена?

Француска је била тешко погођена исламским тероризмом, а то је нажалост случај и с другим европским престоницама и пред тим гнусним насиљем остаће непоколебљива у очувању безбедности својих грађана. Односи Француске с муслиманским светом су добри. Али када појединци верско учење злоупотребе заговарајући насиље, убиства и принципе супротне вредностима републике, тада морају да буду строго кривично гоњени. Ризици које ово изопачење религије доноси нису нешто што је ново: у 18. веку Волтер је рекао да је „фанатизам чудовиште које се усуђује да себе назове сином вере”. У то време је мислио на католичанство... Друштвена превирања у Француској су се смирила јер је на неке од захтева одговорено и зато што је у Француској на санитарну кризу одговорено великом помоћи државе. Међутим, захтеви који су изношени морају да буду с пажњом саслушани, да се излаз не би тражио у насиљу, у одбацивању друштвеног и политичког оквира, што нажалост иде наруку демагозима и популистима.