Пишчева муза на дну боце

Каква је веза између креативности и самодеструкције, по оној Балзаковој максими да је порок цена коју геније плаћа злу, тема је коју истражује по много чему јединствено издање часописа „Градац” названо „Књижевност и алкохол”.

На примеру највећих аутора светске књижевности, као и на основу одломака из њихових дела, из којих као да теку реке алкохола, показано је да уметник у опијању и самозабораву досеже нивое подсвесног до којих се не долази у рационалном и свесном стању. Међутим, та краткотрајна лакоћа која пружа надахнуће и визије другачијих универзума преображава се убрзо у тегове делиријума тременса, периоде без стваралаштва, мирисе болничких соба.

Како је то у аутобиографском спису „Краљ алкохола” објаснио Џек Лондон, аклохолизам је душевног порекла, а развија се у друштву, јер мало ко почиње да пије сам. Он описује препуне, задимљене, крчме, где је за њега прва асоцијација у вези са пијанчењем било другарство, у близаначкој вези са алкохолом, уз расправе о Богу, уметности и демократији, о животу.

Тако је било и касније, у 20. веку, између два рата, у периоду у којем је алкохолизам био у тесној повезаности са уметничким стварањем, нарочито међу америчким писцима, и то онима који су живели у Паризу.

Ипак, крчме и места за опијање одувек су означавала распојасаност и субверзивност, састајалишта доконе радничке класе и политички радикализам, опасан по владајући поредак. У нашој верзији, уметнички и новинарски кварт сачињен од легендарних кафана око „Политике”, некада познат као „Бермудски троугао”, важио је не само за боемско место већ и за својеврсни студио у којем је креиран део јавног мњења, одакле су лансиране „незваничне вести”.

Привлачност исповести Џека Лондона почива и на том интимном искуству писца који остаје сам са својим алкохолним надахућем:

‒ Седео бих за својим писаћим столом и играо се пером и хартијом, али нисам успевао да нађем речи. Мој мозак више није могао да смисли ниједну мисао, јер је стално био опседнут само једном мишљу ‒ да се на другој страни собе, у ормару за пиће, налази „џон барликорн”. Кад бих у очајању попио једну чашу, мозак би ми се одмах ослободио и почео да избацује хиљаду речи.

У прилог томе да порок пијанчења узима велики данак говори и следећи закључак из пера великог писца: „Сваки подвиг из веома давних дана и недеља живота проживљеног у лудим, величанственим тренуцима, мора се платити скраћењем живота, а често и уз зеленашку камату.”

Џек Лондон: објаснио да је алкохолизам душевног порекла

Међу сликарима добар цуг имали су Марк Ротко, Аршил Горки, Џексон Полок и Вилем де Кунинг. Као противтежу, а и истини за вољу, Ротенберг наводи и писце апстиненте, које пиће уопште није занимало, а међу њима су нобеловци Исак Башевис Сингер и Сол Белоу, Томас Ман, Марсел Пруст, па чак, за неверовати, и велики Шекспир.

Објашњење разлога због којих писци посежу за алкохолом Ротенберг види у „савладавању анксиозности коју ствара сам креативни процес”, и због тога што су уметници нервозни или депресивни док стварају, па се упуштају у љубавне авантуре или пију.

„Муза можда није у самој боци, али алкохол, рекло би се, помаже ствараоцу да се носи с њеном славом и претњом”, тумачење је овог аутора.

Има неког смисла у томе што је Тин Ујевић препознао разлике између народа који пију пиво и оних којима је драже вино. Песници славе вино, дионизијски елемент надахнућа, о чему је говорио и грацилни Јингер, љубитељ мачака. Бекет је волео виски, после премијера очи су му блистале уз шампањац, али иако би некад претерао, никада није изгледао пијано.

Пијанство може да буде метафора и једна песрпектива виђења града, а Париз је одувек био град кафеа и барова, посебно између два рата, где су уметници пићем исказивали неку врсту припадности и става. Декаденција је била у необичној повезаности са високом културом, а Хемингвеј је приметио да је двадесетих година 20. века уметнички рад био „узурпиран површним привидом боемства”. Џејмс Николс управо у кафеима, а некада крчмама, види тај феномен „ђаволовог дворца” у којем се у француској књижевности, још од Вијона и Раблеа до данас, сусрећу утопијско и неприхватљиво.

Црна ролка, дискусије до зоре, музика и пиће били су поза и стил француских егзистенцијалиста. Симон де Бовоар описала је једну пијану журку у којој је „Дора Мар опонашала борбу са биковима, Сартр је дириговао оркестром из креденца, а Кено и Батај су водили двобоје флашама”. Тако су они подражавали креативни хаос.

„Док се тело распада, дух је све јачи”, певао би у складу са таквим хаосом Џим Морисон, увијајући се као гуштер који скида опну физичког постојања, предајући се тајни са оне друге стране...