Псеудообјава псеудората

СОВЈЕТСКИ САВЕЗ ОКУПИРАО ЈЕ АВГАНИСТАН у децембру 1979. године. Последњи совјетски војник, командант 40. армије генерал Громов изашао је на зачељу конвоја својих војника из Авганистана 15. фебруара 1989. године. За целокупни период совјетске окупације те земље није забележен нити један случај напада бомбаша самоубице, било да је реч о камиону, или аутомобилу-бомби. Није било ниједног таквог напада у већим градовима Авганистана. У том периоду, боравио сам у Авганистану укупно шест пута, у Кабулу, Мазаре-Шарифу, Кандахару, Џалалабаду, Херату, улазио у разне владине зграде које нису биле чак ни нешто посебно чуване, а да ни у једном моменту нисам ни помислио на неку постављену бомбу. У главном граду Кабулу полицијски час је званично почињао у 21, нико га се и није нешто стриктно придржавао, полицијске патроле састављене од авганистанских војника лежерно би вас погледале и пропуштале. Совјетских војника није било на улицама авганистанских градова, ни дању ни ноћу. Имали су врло прецизна наређења да избегавају сваки контакт са домаћим становништвом.

Сада, када је НАТО присутан у Авганистану, самоубице са камионима и аутомобилима-бомбама изазивају ужас на улицама градова, број цивилних жртава рата непрекидно расте, гину жене и деца Авганистана. Шта се то тако драматично променило да су данас цивили у тој земљи више изложени погибији него у време совјетске окупације? Иако је за ових скоро 20 година војна технологија напредовала, иако су и пре 20 година државе НАТО-а имале предност у односу на СССР у погледу технике прецизног гађања и бомбардовања. Па, ипак, цивили све више гину у Авганистану. Зашто?

Да ли је карактер рата сада другачији, као и тактика борбе, у чему су разлике између данашњег НАТО присуства у односу на рат који је тадашњи СССР водио против муџахедина у Авганистану? Интересантно, још ниједан западни војни аналитичар није се озбиљније позабавио разликама и сличностима између совјетске и НАТО окупације Авганистана, посебно не у контексту сада тако великог броја цивилних жртава. Совјети су водили рат против алијансе седам муџахединских партија које су имале велику помоћ САД и Пакистана. У Авганистану, Совјети су се ослањали на марионетске режиме у Кабулу, који нису били ништа више марионетски него што је садашњи авганистански режим председника Карзаија. Штавише, режим совјетског савезника, председника Наџибулаха имао је више самосталности него сада режим Карзаија. Војска Авганистана, у режиму Наџибулаха, самостално је држала све веће авганистанске градове, данас војници председника Карзаија самостално не држе нити један град. За Карзаија тај посао обавља НАТО, јер када би војници НАТО-а напустили Авганистан Карзаи би пао са власти у року од неколико сати.

Главна мета напада муџахедина у време совјетске окупације Авганистана били су совјетски војници, данас су главна мета талибана и осталих герилаца покрета отпора заправо полицајци и војници председника Карзаија. То говори о већем раслојавању унутар авганистанског друштва него у време совјетске окупације, односно да данас талибани режим Карзаија доживљавају као већу издају него што су муџахедини сматрали режим Наџибулаха под совјетском окупацијом.

Авганистанци су врло поносан народ иако су племенске поглавице поткупљиве. Совјети су помно пазили да ни у једном тренутку не повреде њихов национални понос, НАТО војници данас прилично бахато ратују у Авганистану. Како је могуће да НАТО авијација већ неколико пута бомбардује авганистанске свадбе? Авганистанци на свадби негде у гудурама Хиндукуша опале неки метак у ваздух из неке прастаре пушкетине опточене месингом и срмом, а онда након неколико минута долете млазњаци Ф-16, или Ф-18 и сруче на свадбу ласерски навођене бомбе и ракете. Па после на остацима једне бомбе може да се прочита порука: „Управо вас је убило једно женско”. Наиме, копилот на америчком Ф-18 била је жена. И све то и поред најсавременијих западних уређаја за снимање и извиђање како из свемира, тако и са извиђачких авиона и беспилотних летелица, све у реалном времену. Што значи, ако је свадба у неком селу, локални командант НАТО снага има на свом монитору слику када млада на коњу стиже у кућу младожење, а ако употреби одговарајућу америчку технологију може да види и коју боју очију испод вела има млада. Уместо да зове авијацију да сручи бомбе и ракете по свадби.

И зато ће НАТО изгубити рат у Авганистану. Јер су га и други пре НАТО-а изгубили...  

БАРАК ОБАМА ОБРАТИО СЕ СРБИМА, да би ушао у Белу кућу треба му најмање 270 од укупно 538 мандаторских гласова. Истина, обраћање му и није било баш нешто мило српском срцу. Но, шта могу Срби по том питању? Ко ће бити нови амерички председник одлучиће бирачи Флориде (25 мандата), Охаја (21 мандат), Мичигена (18), Илиноја (22), Висконсина (11), Пенсилваније (23), Ајове (7), Мисурија (11), Њу Хемшира (4), Делавера (3), Орегона (7), Арканзаса (6)... Велика битка за мале америчке државе. У којима има доста Срба.

СЛУЧАЈ ЈЕДНЕ СТУДЕНТСКЕ ТУЧЕ У САД прети да озбиљно наруши односе Србије са САД. Који, је л’ те, нису нарушени ни признавањем Косова од стране САД, опремањем и обуком нове косовске војске, па ни овом донаторском конференцијом за Косово. Неко би то кратко сажео у три речи: суд, право и сила. Ако имате монопол силе имате и монопол права, односно данас не постоји разоружано право. Иако је право разоружано и када издаје своје принципе, када губи ауторитет на ком се заснива.

Дакле, не доводим у питање ни за тренутак обавезу америчке владе да заштити своје грађане. Не спорим ни америчку демократију, плурализам и секуларизам, једнакост полова, обријане мушкарце и необријане жене, сву врсту одеће и забаве. Оно што ми смета јесте псеудообјава псеудората. Због једне туче.