Безопасни стручњаци

Мирко Цветковић премијер, Диана Драгутиновић, министар финансија, и Богољуб Шијаковић, министар вера у новој влади, нису чланови Демократске странака која их је кандидовала за ове функције. Истина је да су и раније странке постављале непартијске министре. Урадио је то Зоран Ђинђић у првој влади после 5. октобра, али су касније Божидар Ђелић и Александар Влаховић ушли у ДС, а Горан Питић није. И Г17 плус се залагао за „стручност испред политике”, али је тај слоган избацио тек пошто се од невладине организације претворио у партију. Ипак, премијер је од 1990. године до сада увек био страначка личност.

Миодраг Радојевић, истраживач–сарадник Института за политичке студије, каже да за свако од ових места постоји оправдање зашто су баш они кандидовани.

Цветковић је доктор наука, усавршавао се у Великој Британији, био је консултант и саветник у значајним фирмама, директор Агенције за приватизацију и министар финансија. И Диана Драгутиновић је докторирала на Економском факултету, била је вицегувернер НБС, члан српског експертског тима за националну политику запошљавања, специјални саветник у Министарству финансија и у ММФ-у где се усавршавала као и у Светској банци. Професор Шијаковић предавао је на Православном богословском факултету, а докторирао је на Филозофском факултету у Сарајеву. Био је у влади Зорана Жижића, на истој функцији.

Радојевић мисли да је у овој ситуацији где треба помирити интересе више партија добро да министри буду стручњаци. „Место министра није баш увек примамљиво, изложено је јавности и политичару може због неких потеза да донесе негативне поене.” Он каже да је место премијера принципијелно одскочна даска за рангирање у странци. „То важи и за министре, али су странке и до сада имале механизам по коме су нестраначке личности постајале министри. Стручњака изван странака има много и они улазе у странке да би имали легитимитет да се баве неким послом.”

Али, Радојевић каже и да је идеалистички мислити да ће се странке више окретати у будућности експертима, јер партијски апетити морају да се подмире.

Питање је колико је битна чињеница да премијер и министри нису страначке личности, јер је тешко замислити да ће да раде супротно од онога што им каже странка која их је кандидовала. Али, важна је због тога што по природи ствари све партије врве од амбициозних људи жељних да напредују и које мора да нервира одлука да се на важна места постављају „спољни момци”.

Значи ли ово да странке немају довољно својих кадрова, или да се одлучују за стручњаке уместо за партијце, или је у питању нешто треће.

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар, каже да има и једног и другог, али да одлучује треће. „Стручњаци одлазе из странака због ригидне хијерархије, а она подстиче негативну селекцију. У странкама је послушност најважнија, а врло ретко и споро се појављују нови људи, па и нема много стручњака. Овај проблем је нешто мањи у ДС-у него у другим странкама, јер у њиховом руководству и око њега има још кадрова.”

Вукадиновић каже да постоји страх у врху странке, да би човек из врха ојачао своју позицију у странци ако је на месту премијера. „Зато је добар лојалан кадар који нема свој лоби или фракцију у партији, па позицију захваљује само лидеру у странци коме ће полагати рачуне, а неће моћи да га угрози. Јер, на месту премијера се стичу позиције на основу којих би могао да ојача и створи мрежу чланова у странци који би стали иза њега.”

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да је нормално да ако странка нема своје кадрове тражи људе који су формално нестраначки, али су по оријентацији блиски странци. „То је и популарно јер изгледа да се не ради само о расподели страначког плена, већ о влади експерата која жели угледне личности. Зато, ако немате у страначкој орбити име које може нешто да вам донесе, популарно је направити равнотежу интереса. Јер, Божидар Ђелић је изгорео под критиком јавности.”

Стојиљковић каже да је премијер координатор посла а не политичка личност и да зато не мора бити страначка личност.

„У странкама постоји латентни сукоб око моћи међу саветницима, експертима и функционерима и незадовољство што је неко незаслужено брзо дошао на неко место, али се због тога не може искључити долазак експерата на нека важна места. У ДС-у се успоставља нови паралелограм моћи, односно дистрибуција моћи око председника странке. Искушење је оставити простор за Тадића у коме он може да се размахне, али да то не буде испражњен простор попуњен епигонском структуром”, каже Стојиљковић.