Кнаусгорово лето

Од малих ногу сам кричање галебова повезивао са празнином лета, са осунчаним ништавилом од којег смо се бранили активношћу, пише популарни норвешки писац Карл Уве Кнаусгор у свом четвртом и последњем тому личне енциклопедије коју је посветио својој најмлађој кћерки. Књигу „У лето” (као и претходне три из овог серијала „У јесен”, „У зиму” и „У пролеће”), код нас је објавила је издавачка кућа „Бука” (Booka) у преводу Радоша Косовића.

Критика ово дело оцењује као изврсно финале поменуте енциклопедије у коме Кнаусгор подједнако лепо и живо пише о својој породици као и раније, али док је у ранијим књигама било и мрачнијих делова прожетих депресијом и проболемима, књига „У лето” нам доноси лепе описе природе, свитања, летњих јутара, летњих вечери, а највише од свега пуно лепих и дубоких мисли насталих пред зачуђеношћу пред животом.

Мисаоност, аналитичност и дубина, карактеристичне за аутора шестотомног дела „Моја борба”, с којим је постигао успех у свету, овде су раме уз раме са описима травњака, галебова, пужева, роштиља, сладоледа, рибизли, коцкица леда или лова на крабе. И док читамо о свакодневној рутини, како је отац ишао на вожњу бициклом са сином или возио старију кћерку на пробу мјузикла, скувао кафу, упалио рачунар, потрпао прљав веш у машину, кроз свакодневне ситуације заблистају запажања попут оног да је одрасла особа која хоће да буде дете још гротескнија од старе особе која хоће да буде млада. Или о томе како новац успоставља разлике између ствари, стрепње и омеђава у систему који затвара свет и који изопштава оно што не може имати цену, те обезвређује све што је отворено и непосредно.

И мада лета у Скандинавији нису врела као рецимо ово наше, Кнаусгорове мисли су живахне и вреле као и увек. У овој књизи он води и дневник малих породичних догађаја и разних сећања која обилују занимљивим запажањима. На пример, најгора ствар када човек остари није то што му се смрт ближи, нити што му се здравље квари, већ то што постаје невидљив за друге. Ко још обраћа пажњу на старце? Хитлер је требало да прочита „Рат и мир” па би боље поразмислио пре него што је напао Русију. Нико никада није успео да освоји Русију. Карл Дванаести је покушао, Наполеон је покушао, Немачка је покушала за време Великог рата... Цинизам је непријатељ уметности, чисту уметност ствара само наиван човек, а супротност између цинизма и наивности нигде није представљена боље него у „Идиоту“ Фјодора Достојевског...

Канусгор анализира и себе, а један тест личности је показао да је он знатно изнад просека нерасположен, више него нормално повучен у себе и док му је машта просечна, осећања су му далеко изнад просека. „Ако прихватим последице тога за моје писање, морам да поставим радњу на мени познато место, пустим је да се одиграва међу људима које познајем, на начине које сам и сам видео”, објашњава аутор. А затим помисли да је књижевност место на којем се човек може изразити без бојазни од очевог и псећег закона, да је књижевност арена слабих, колосеум плашљивих, да су писци некакви гладијатори мекушности, који се смрзну чим пас на њих залаје, али који потврђују себе и своје право чим остану сами.

Од новијих издања истог издавача, ту је и провокативни роман „Љубавни живот” израелске списатељице Црује Шалев, испричан као унутрашњи женски монолог, који критика оцењује као књижевни ударац пуританизму и роман који је срушио све препреке.