Од „Нане” до ,,Надежде Петровић”

Монодрама ,,Нана” настала је као мастер рад Милене Божић, на Факултету драмских уметности, а поклоницима позоришне магије биће представљена вечерас од 21 сат у оквиру новоустановљеног позоришног скупа „Театријума” у амбијенталном сценском простору у дворишту Капетан Мишиног здања – Ректорат Универзитета у Београду. Представа је рађена по мотивима истоименог романа Емила Золе, драматизацију потписује Неда Гојковић, а режију Тијана Васић.

Драма-кабаре „Нана” је прича о сладострашћу, о предаји, љубави и људској пожуди, а тренутно се изводи као представа у оквиру независне продукције „Мостарт”. „Нана” је прича о људским нискостима и нагонима, поигравање са оним несвесним и исконским, дубоко закопаним у људској природи. Нана је обиље крајности, она дела више него што мисли, жуди погрешно и више него што јој прија, ужива у самој себи...

Сутра увече у истом сценском простору и термину публика ће имати прилику да види монодраму ,,Надежда Петровић”. Инспирисана слојевитом личношћу ове знамените Српкиње, глумица Биљана Ђуровић је оживела лик Надежде Петровић у истоименој монодрами, а у продукцији Фестивала монодраме и пантомиме у Земуну. Адаптацију текста, рађену из Надеждиних писама и одломака из романа „Боје и барут” Олгице Цице, као и избора поезије Растка Петровића и Љубомира Симовића, сачинила је Биљана Ђуровић. Режију потписује Божидар Ђуровић.

Прошао је један век од смрти велике српске сликарке и добровољне болничарке Надежде Петровић, која је свој живот положила на бранику отаџбине, током Великог рата, у јеку епидемије пегавог тифуса. Прича представе „Надежда Петровић” смештена је у последњем дану сликаркиног живота у соби Ваљевске болнице, 3. априла 1915. године. Упркос потпуној изнемоглости од епидемије, ова знаменита жена преиспитује (не)моћ уметности у рату, размишљајући „о чуду живота и смрти” безуспешно покушавајући да се придигне и врати рањеницима и болесницима.