Да би се нешто догодило морамо имати и очекивања

Сликар Предраг Милошевић одувек се питао да ли сопствена уверења имају утицаја на догађаје у реалном животу или само у његовом сликарству. Може ли му неко и нешто помоћи, као Афродита Пигмалиону да оживи Галатеју, или је све до његовог става и личних уверења. У поставци насловљеној са „У Пигмалионовом врту”, која ће од 1. до 20. септембра бити изложена у Модерној галерији „Јово Ивановић”у Будви, има највише питања, али и одговора о овој теми. На изложби ће бити представљене 24 слике на којима је Милошевић истрајавао последњих година.

Неколико слика на овој изложби имају већ у наслову наговештај теме: „Велика очекивања”,„Канал великих очекивања”,„Атријум очекивања”,„У Пигмалионовом атељеу”… Повезује их, рекло би се, реч: очекивања?

Можда је тајна животног успеха у лепим и позитивним очекивањима, наравно и одређеним напорима у правцу остварења тих очекивања. Психологија је и експериментом потврдила и установила „Пигмалионов ефекат”. Укратко, разред у школи уједначених интелектуалних способности подељен је на надарене и просечне. Ускоро је група, означена као ‒ надарени, почела да показује натпросечне резултате. Да би се нешто догодило и дошло, морамо имати и очекивања.

Светлост Медитерана, Венеције... слојеви епоха се обликују и оживљавају кроз очекивања и осећајност посматрача. Шта је све стало у Пигмалионским очима чији сусрет са нестрпљењем ишчекују Будвани, будући да своје слике заснивате на високим поукама старих мајстора?

Цивилизацијска слојевитост која постоји у Будви и у Котору, као и у Венецији, увек ме инспирише као и сама вибрација медитеранског светла. Трема ишчекивања реакције публике у Будви је наравно увек Пигмалионска, са неизреченим питањем: да ли ће прихватити игру оживљавања Галатеје. У мојим сликама увек има метафизичке коресподенције, помало артефицијелне како примећује Данилов, са делима прошлих епоха. Посматрач се кроз поетске слике, метафоре и праформе креће сликом, улази, а свака посета увећава и шири слику.

Ви, како кажете, само шетате и посежете за Пигмалионовим вртом. Како изградити духовни укус неопходан за доживљај лепог?

Једна шпанска критичарка је приметила на мојим сликама повишену продубљеност(mayor profundidad). У тим сложеностима слојева слике несвесно постављам одређена очекивања пред посматрача, надајуђи се ефекту оживљавања. Пигмалионов врт није никаква флорална форма већ цео корпус досадашње историје укуса, историје знања и историје духовности. Из тог највећег корпуса до сада имамо обавезу посезања и преузимања вредности пре свега естетских. Често се сматра да је уметност показивач стања у друштву, ако је само то, она је предвидива. Авангардност, кретање уметности у непредвидивом правцу, досезање нових увида и сазнања је права сврха потребе за уметношћу. Непредвидивост није сама по себи квалитет већ само описна карактеристика. Моћ интеракције до провокације са средином у којој настаје је предуслов за авангарду. Наравно, уметност нема физички утицај на друштво, али „Ефекат Пигмалион” и уопште моћ сугестије коју права уметност поседује померају друштво ка лепшем и бољем.

У Будви ћете уједно представити и своју нову књигу „Сликарева тајна”?

Књигом „Сликарева тајна” сам покушао да уклоним мистификације о сликарским вештинама. Пишући о техникама старих мајстора, користио сам изворне податке које опет деценијама проверавам и истражујем кроз личну сликарску праксу. На питања да сам имао овакву књигу као млади уметник одговорио сам подухватом издавања књиге, а захваљујући уредници Бојани Ћебић књига је срећно изашла из штампе.

Времена су увек била тешка. Како гледате на актуелне глобалне догађаје? Како замишљате да ће изгледати свет после короне?

Један стари (антички) естетски постулат каже: није важно шта већ како! Ако пажљиво читамо историју видимо да се одређене потешкоће периодично понављају, али начин на који се решавају увек је различит. Постоји једна биографска чињеница из живота Микеланђела Буонаротија. Љубоморни римски уметници на Папино питање да ли би могли да осликају свод Сикстинске капеле, иначе, изломљен луковима и на великој висини, препоруче Микеланђела који је до тада насликао само две слике јајчаном темпером на дрвету од којих једну није ни завршио (Манчестерска Богородица). Чувени вајар у доби од 62 године не одбија Папину жељу. Убрзо одлази у Фиренцу где проналази неколико сликара који знају вештину фреско сликања и доводи их у Рим. После извесног времена отказује им сарадњу и наставља сам да осликава свод Сикстинске капеле. Начин решавања потешкоће иницирао је потпуни успех и тријумф уметности. Креативни појединци ће на неки нови начин потешкоће корона кризе искористити и створити нове више вредности. На нама је да их пратимо, подржимо и учествујемо у тим изазовима.