Двадесети век – столеће геноцида

Реч геноцид је сложена од грчке именице генос (раса, племе) и латинског глагола cide (убити). Први пут је ову реч употребио јеврејски адвокат у Пољској Рафаел Лемкин 1943. године. После Другог светског рата, 1948. године донесена је међународна Конвенција о спречавању и кажњавању геноцида, према којој је злочин геноцида дефинисан у члановима II и III.

Члан II: а) Убијање припадника групе (одређеног народа); б) Узроковање тешких телесних и менталних повреда припадницима групе; ц) Намерно подвргавање групе таквим животним условима који проузрокују њено потпуно или делимично уништење; д) Успостављање мера с намером спречавања рађања у оквиру групе; е) Природно премештање деце из једне у другу групу.

Члан III: а) Геноцид; б) План за извршење геноцида; ц) Директно и јавно подстицање на извршење геноцида; д) Покушај геноцида; е) Саучесништво у геноциду.

Дакле, конвенција штити четири групе : националну, етничку, расну и религиозну.

До 20. века почињено је неколико геноцида: над Индијанцима у Америци, Абориџинима у Аустралији и домороцима у Африци (претварање у робље и превожење преко Атлантика у Америку, где су до Грађанског рата радили као робови).

У 20. веку, за време Првог светског рата, Аустроугарска империја убила је за четири године ратовања трећину Срба свих узраста и оба пола. Да је којим случајем ова империја остала на Балкану неколико деценија, српска нација би нестала. Али историја је направила преокрет и Срби су са савезницима протерали с Балкана ову империју, која је распарчана на десетину мањих држава. Турска је побила и протерала око 1.200.000 Јермена. И ова империја протерана је с Балкана у Малу Азију и на Босфор.

У Другом светском рату наци-фашистичка Немачка и њен вођа Адолф Хитлер, највећи злочинац у историји свих цивилизација, са својом солдатеском за четири године убили су двадесет до тридесет милиона становника СССР-а, а шест милиона Јевреја побијено је у гасним коморама (Холокауст). Американци су у августу 1945. године бацили атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки и усмртили око 200.000 цивила, а радиоактивни отпадни материјал проширио се на велики простор Јапана, где и данас делује на биолошке системе.

У другој деценији 21. века Америка и НАТО бацили су на Балкан (Србија, БиХ, ЦГ) неколико десетина тона осиромашеног уранијума, док су у првом и другом заливском рату на Ирак бацили 2.700 тона осиромашеног уранијума. Како је осиромашени уранијум (U-238) канцерогени и мутагени агенс, индукује канцерогенезу и рађање потомака с психофизичким малформацијама, као и стерилитет. Уранијум 238 има време полураспада од 4,5 милијарди година и његово дејство на биолошке системе и човека је трајно, чиме је почињен геноцид sui generis.

У квислиншкој монструм-држави, тзв. Независној држави Хрватској (НДХ) од 1941. до 1945. године на монструозан начин, према Владимиру Дедијеру, убијено је око милион Срба свих узраста и оба пола. Усташки логори у НДХ представљали су пакао на земљи, посебно Јасеновац. У Туђмановој Хрватској побијено је и протерано са својих вековних огњишта 250.000 Срба, који су пре Другог светског рата чинили 40 одсто становника Хрватске. Реч је о својеврсном геноциду, којим се Хрватска практично „очистила” од „реметилачког накота” (А. Старчевић) – од Срба.

Поставља се питање како се односити према народима који су изнедрили толико злочинаца који су могли да изврше тако огроман геноцид над другим народима. Интересантно је приметити да су извршиоци наведених геноцида припадници хришћанске европске и америчке цивилизације.

Исус Христ, разапет на крсту на Голготи, рекао је за своје џелате, римске легионаре: „Опрости им, Боже, не знају шта раде.” У Библији пише: „Ко тебе каменом, ти њега хлебом.” Ако би се наша цивилизација односила према извршиоцима геноцида по наведеним цитатима из Светих књига, онда би руски народ требало да храни немачки народ боршчом, а српски народ да храни хрватски качамаком. Да је Исус Христ присуствовао злочиначким сеансама у Јасеновцу над Србима, Јеврејима и Ромима, највероватније не би послао поруку коју је на Голготи послао својим џелатима.

Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији