Занемарена операција „Баден”

Захваљујући фељтону Младенка Цолића „Осамдесет година од стварања партизанског покрета и оружаног отпора окупатору”, недавно објављеном у „Политици”, приказана је истина о зачетку и развоју оружаног отпора окупатору из којег се развио Народноослободилачки рат 1941–1945.

Међутим, и овај фељтон, као и други прикази тога времена, изоставља помињање блокаде Космаја (операцију „Баден”), коју је 8. и 9. августа 1941. године великим снагама предузела окупаторска оружана сила Немачке, као прву и до тада највећу на територији окупиране Југославије против снага домаће побуне. Аутор, свакако, није имао сазнање о томе.

Вероватно имајући у виду акције Космајског одреда мањих размера (рушење железничке пруге код Раље и Белог потока 24/25. јула, одвраћање сељака од предаје коња и другог војног материјала и оружја бивше југословенске војске...), аутор на једном месту каже да „већих акција и сукоба није било у том делу Србије до 28. септембра 1941. године”. Остаће можда трајно без одговора питање: зашто у тадашњем Војноисторијском институту у Београду нико није „ни погледао још једну кутију с неким немачким папирима”, коју је архивски радник показао Драгославу Димитријевићу Белом, самосталном истраживачу и писцу ратних хроника околине Београда. Он је акцију „Баден” унео у књигу „Космајски партизани” (1983) и у брошуру „Немачка акција Баден, Офанзива на Космај 8. и 9. августа 1941” (друго допуњено издање, Мостарт Земун 2018, тираж 100 примерака).

Имао сам тада 10 година и памтим да су сви са страхом гледали како друмом и кроз Сопот према Тресијама под Космајем и Рогачи пролази колона немачких камиона с војском и борних кола с топовима и другим оружјем. Наша кућа је била код ропочевачког гробља, близу Сопота. Још те вечери било је пуцњаве на Космају, а сутрадан су се читавог дана смењивале јака и жестока пуцњава. После дан или два, „недићевци”су насред Сопота, код споменика народном посланику Ђури Прокићу, једином српском посланику погинулом 1914. у рову у борби против Аустроугара, поређали тела дванаест погинулих партизана сакупљена на Космају. Изложили су их да заплаше народ и после два дана заједно сахранили у самом углу гробља у Ропочеву. Како ниска жива ограда дели гробље од нашег винограда, моји отац и стриц видели су како само једнога у официрској униформи пре бацања у раку усправљају уз ограду и фотографишу. Касније је моја учитељица Јелица Миловановић у строгом поверењу испричала мом оцу-сараднику да је то „друг Жућа, М. Милисављевић, капетан командир Младеновачке чете, а да смо изгубили и друга Бранка Крсмановића из вишег руководства КП”. После неколико дана у исту раку сахрањен је још неко.

Ова операција била је у ингеренцији високих окупационих војних и цивилних команди и власти за Југоисток и овај део територије. Тако генерал Паул Бадер, командант Више команде LXV за нарочиту употребу, наређује командама три посадне дивизије да издвоје седам батаљона и потребне мање јединице с наоружањем за одговарајућу употребу, да их ставе на располагање генералу Фридриху Шталу, команданту 714. п. дивизије са седиштем у Сопоту „за уништење комуниста окупљених на Космају”.

Нису знали да су на планини само делови младеновачке чете, а да су остали по селима. Најоштрији отпор пружио је лично командир чете узевши митраљез да би осталима омогућио извлачење – док није погинуо. У извештајима Немци умањују број својих снага на око 3.000 људи, увећавају губитке „бандита” на „убијених 18 и заробљених 13”, а умањују своје на „један погинули и четири рањена”. Најреалнијом се може сматрати процена Николе Станковића, борца учесника, судије из Сопота, да је било ангажовано око 7.000 немачких војника.

О овој акцији извештај шаље и Феликс Бенцлдер, опуномоћеник немачког Министарства иностраних послова у Србији, што сведочи о високом третману ове офанзиве, коју историјске институције наше државе нису забележиле.

Бранко Маричић,
Београд