Ко је заштићен, станари или шпекуланти

Четири године пошто је усвојен, Закон о становању и одржавању зграда ће претрпети измене на којима се тренутно ради у ресорном министарству. Тим изменама биће обухваћене и одредбе које се односе на тзв. заштићене станаре. Овај дугогодишњи проблем Закон је решиo уводећи једну радикалну измену у односу на све досадашње законе. Особе која су од шездесетих година прошлог века добровољно куповале неусељиве станове, дакле станове без права коришћења, сада су сврстане, заједно са оригиналним власницима којима је држава одузела то право, у жртве историјске неправде. Тиме је Закон избрисао разлику коју су уважавали сви досадашњи закони – разлику између оригиналних власника којима држава дугује обештећење јер им је одузела прaво коришћења стана и послератних прекупаца којима ништа не дугује јер им није ништа одузела. Истовремено, сви „заштићени” станари, укључујући ту и староседеоце Београда (Новог Сада, Ниша...) од пре 1941, сврстани су у „лица присилно усељена у приватне станове 1945”.

За овакво дефинисање власника-жртава и станара-узурпатора јавности није стављена на увид никаква документација. Пре усвајања Закона спроведено је евидентирање „заштићених” станара, али та евиденција има ограничену вредност јер евидентирање није било обавезно, а анкетни лист није садржавао битна питања – када и како је власник стекао тај стан и када и како је станар ушао у тај стан.

Изједначавање послератних прекупаца са оригиналним власницима спроведено је на крајње нетранспарентан начин. У образложењу закона та промена се не помиње, а током скупштинске расправе посланицима није скренута пажња да се под власницима којима је 1945. учињена неправда сада подразумевају и послератни прекупци који су добровољно улагали капитал у куповину неусељивих станова као потенцијално веома профитабилан посао. Ти станови су продавани за 10 одсто тржишне вредности усељивих станова  управо зато што су неусељиви, тј. без права коришћења. Уколико је желео да се усели у такав стан, купац је био дужан да станару обезбеди други, одговарајући стан. Тиме би платио његову пуну тржишну вредност и зато се у пракси то ретко дешавало јер у том случају та куповина, класичан шпекулантски посао, не би имала смисла. Зато су купци ових станова гледали да на мање или више легалне начине, без додатних трошкова, иселе станаре. Радикална измена коју је донео Закон односи се на пребацивање обавезе обезбеђивања одговарајућег стана с прекупаца на државу. Нигде није наведено који је правни основ те измене и зашто се тим особама станови које су купили као неусељиве овим законом претварају у десет пута скупље усељиве, и то о трошку буџета. Држави је тиме створена обавеза да изгради 1489 станова (67.875 м²) колико је пријављено станова са „заштићеним” станарима, што би грађане ове земље требало да кошта око 100 милиона евра.

Крајњи рок да „заштићени” станари буду принудно пресељени у те станове је 2026. година. Према члану 90. Закона, станови за пресељење треба, између осталог, да „не представљају опасност по живот и здравље људи, односно да нису склони паду”, да имају „обезбеђену воду за пиће” и „природан доток светлости”. Њихова површина је нормирана према броју чланова домаћинства и према критеријумима за социјалне случајеве и могу бити било где на територији Србије.

Принудном пресељавању неколико хиљада грађана, бивших носилаца јединственог станарског права, у ову мешавину шупа и барака, претходила је интензивна кампања дезинформисања јавности. Посебно се инсистирало на тврдњи да власници „деценијама чекају да уђу у своје станове” што је груба неистина. Они могу, уколико је реч о прекупцима (а они су у већини) да уђу без икаквог чекања у те станове ако станару обезбеде одговарајући стан, али они то не желе јер тада не би остварили шпекулантску добит.

Скоро пет година од усвајања Закона проблем „заштићених” станара је на мртвој тачки. Нема пресељавања у „одговарајуће” станове што надлежни објашњавају на разне начине. Заштитник грађана је 2020. покренуо иницијативу за измене Закона, пре свега промену дефиниције одговарајућег стана. Према том предлогу, станови би по квадратури и локацији одговарали становима из којих станар треба да се исели што би државу, значи све грађане коштало око 250 милиона евра.

Јасно је да начин решавања проблема „заштићених” станара превазилази однос између њих и власника и да задире у интересе читавог друштва. Имајући у виду неодрживост решења да хиљаде легалних станара буде расељено по баракама широм Србије, али и предлога да држава издвоји 250 милиона евра како би им обезбедила одговарајуће станове, поставља се питање зашто је обезбеђивање станова, неспорна обавеза прекупаца, уопште пребачена на државу и зашто се не врати на прекупце.

Милан Милошевић,
председник Удружења корисника станова у приватном власништву Србије