Један вето мења све(т)

Дошло је и то време. Кандидат за председника САД Барак Обама супротставио се захтеву свог противника Џона Мекејна да се Русија искључи из Групе осам најбогатијих држава света. Испада тако да је однос двојице потенцијалних станара Беле куће према традиционалном непријатељу са истока прилично важна ставка у придобијању америчких гласача. На страну чињеница што ни евентуално искључење Русије из Г-8, ни њен опстанак међу великима, ни на који начин неће утицати на проблеме који море човечанство на почетку 21. века, играње на карту – „Ми смо добри, они су зли“ – увек је имало одјека у Америци. Па што не би и сада.

Гнев Мекејна изазван је, пре свега, одбијањем Русије и Кине да у Савету безбедности УН дају свој глас за увођење санкција режиму зимбабвеанског лидера Роберта Мугабеа. Пошто су Олимпијске игре у Пекингу на самом прагу и, објективно, више нема могућности да се велика сеоба спортиста (укључујући и америчке) на азијски континент спречи, остаје да се циља на непослушност Москве. Ако се томе дода чињеница да су недавну посету државног секретара САД Кондолизе Рајс Грузији „поздравили“ и ловачки авиони са руским ознакама, оправдање за гнев само расте.  

Америци треба Русија

Шалу на страну, Американце (као и њихове следбенике Британце) уопште није брига ко ће политички владати Зимбабвеом, тај терен постао је „врућ“ из врло једноставног разлога – Кинези су силовито кренули на афрички континент и дефинитивно угрозили економске интересе западних савезника. Са своје стране, ни Руси баш нису спремни да пропусте своје шансе, и то су ветом јасно поручили. Додајмо и то да Мугабе, као лидер са искуством, не пада баш лако на приче о демократији западног типа, о људским правима и сличним слободама, посебно ако му их причају на енглеском језику.

Имајући све поменуто у виду, Обама је ипак боље проценио ситуацију од Мекејна. Русија је Америци и те како потребна. Испоставило се, наиме, да САД немају ни војну ни економску моћ да до бескраја воде ратове по свету. Лоше прилике у Ираку и Авганистану то најбоље показују. Њихово ограђивање од могуће агресије на Иран и предавање те штафете Израелу чини се у том сплету околности сасвим логично. Али и открива слабости. Већ поменути „поздрав“ Рајсовој са неба Грузије, потом муњевито завртање нафтних славина Чешкој (због пристанка на инсталирање америчке противракетне одбране), већ устаљено даноноћно патролирање руских супербомбардера над северним морима... показују да су те слабости уочили и у Москви. Доскоро такве ствари, једноставно, нису биле замисливе.

Обами је то јасно, као и чињеница да би уклањање Русије из Г-8 само убрзало претварање Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у азијски НАТО, а потом, можда, и у неку нову групу моћних држава супротстављену Г-8. Окупљање (пре седам година) Русије, Кине, Казахстана, Киргизије, Таџикистана и Узбекистана око заједничких локалних интереса, испоставило се, атрактивно је и за Индију, Монголију, Пакистан, Иран...

Руски председник Дмитриј Медведев у понедељак је, на неки начин, помогао обојици претендената на функцију америчког председника. Наиме, на саветовању са амбасадорима и представницима РФ у међународним организацијама изнео је јасну концепцију спољне политике највеће државе на свету. Укратко, нагласио је неопходност реформирања европских и међународних институција, укључујући и Организацију уједињених нација. Поновио је да Русија има одговор на успостављање америчке противракетне одбране на европском континенту и да би Косово за ЕУ могло да буде исто што и Ирак за САД .

Као пут којим би требало ићи Медведев промовише јачање сарадње са Кином, Индијом, Бразилом, Мексиком, Јужноафричком Републиком, Египтом, Саудијском Арабијом, Јужном Корејом, Турском, Јапаном, државама АСЕАН-а, Азијско-тихоокеанског региона, Блиског и Средњег истока, Африке и Латинске Америке. Укратко, ограничења не постоје, постоје само интереси, и треба их следити. А реч је углавном о, такозваним, економијама у успону. Приметно је да се ради о „трећем путу“, о отварању колосека који није ни проевропски ни проамерички, него иде паралелно са поменута два.

Маневар Саркозија

Интересантно је да је, са своје стране, сличну иницијативу прошлог викенда покушао да оживи и француски председник Никола Саркози. Будући да његова земља није тренутно самостални играч на међународном плану, Француз је као покриће употребио председавање Европској унији. Оваква самовоља заболела је поједине „велике” Европљане, посебно Немачку, и на тренутак призвала дух времена пре Другог светског рата, када се у средоземном простору јасно знало ко је газда, а ко то тек намерава да буде.

Русија, са своје стране, креће са позиције неприкосновене енергетске силе. Партнерство са њом пружа шансу и другима да буду део победничког тима, а у временима која предстоје тај статус је веома примамљив. Тако тумаче у Москви. Вето на захтев за увођење санкција Зимбабвеу због кршења људских права, чега има и у САД и у Великој Британији, могао би се показати као најмања цена коју ће тим поводом морати да плате Вашингтон и Лондон.