Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: БОБО ЈЕЛЧИЋ, редитељ

„Вишњик” у виртуелном простору

Био сам компјутерски неписмен, нисмо знали одакле да почнемо, али рекао сам: идемо нешто да радимо, из нужде, пребирао сам свакакве могућности и тако смо дошли до зумирања
(Фото: Маја Медић)

 „Вишњик у вишњику” према делу Антона Павловича Чехова, хрватског редитеља Боба Јелчића девета је премијера овогодишњег 54. И 55. издања Битефа. Прeдстава ће моћи да се гледа од 20 сати са властитих уређаја преко апликације „Зум”. У питању је једна од нових форми дигиталног позоришта, која се развила за време пандемије, као реакција на нужност телесног дистанцирања.

Боба Јелчића београдска публика памти по награђиваној представи „Зашто је полудео господин Р” у Југословенском драмском позоришту. О томе са каквим емоцијама долази „електронски” у Београд и на 54. И 55. Битеф, каже:

‒ Подељеним. Долазим и не долазим, играм и не играм, представа се игра, али у ком простору, позориште јесте али не идеш у њега. Не знам које су то емоције, не могу их још назвати именом, можда ћу после Битефа бити вештији у формулисању.

То што је позориште могуће без довожења сценографије у Београд, без превоза глумаца и дневница, у исто време ме радује, али и љути. Радује ме опет, и опет љути, и та прилагодљивост. Као што би ме и неприлагодљивост радовала и љутила. Свашта ме ту дира, премало је простора да све објасним. У почетку је све ово са „Зумом” изгледало далеко и неприхватљиво, немотивисано, али када сам схватио да је и тако могуће добити позориште, специфично, али могуће, другачије, онда сам одлучио да га треба и направити. Тако да не знам, драго ми је што ћемо бити ту, заправо што нећемо бити ту, јер се нећемо макнути из својих собичака, док ви будете гледали представу. Ако ништа друго, све је пуно јефтиније, а то у данашње време није занемарљиво, зар не?

Ваш „Вишњик у вишњику” је интелигентна, духовита и дирљива адаптација комада Антона Павловича Чехова. Какав је то спој: Антон Павлович Чехов и Бобо Јелчић?

Чехов је скривени стилиста, не као Киш, али ипак стилиста. На врло фрајерски начин успоставља власити језик: избегава драмску неизвесност, чак је исмева, иронише, а затим радикално одступа, намерно понавља мотиве… По томе је Чехов, рецимо, модеран, и Ибзен, рецимо, није. Па ако желите да посегнете за нечим озбиљним, вашем времену блиском, а да спада у класичну драмску литературу, а што се мени понекад догоди, онда избор, слажете се, није баш велики.

Хоћу да кажем да је Чехов логичан избор. Оно што је проблем, у свој тој логици: то је сам драмски текст! Шта са њим? Некад је био функционално актуелан, а данас? Колико се разуме све ово, што је некада било само по себи разумљиво. Колика је наша одговрност да се разуме и ако јест како доћи до тога да се разуме? А ако се не разуме, шта да радите, како да интервенишете да се разуме? Како уклонити све оно канонско и обавезно, екслплицитно, дословно и још којешта у њему што исти тај текст све више оптерећује и спутава? Што га чини досадним и архаичним? Шта са свим тим? Вишњик је можда тек само почетак могућег размишљања о свему томе.

Којим сценским рукописом сте стварали „Вишњик у вишњику”, будући да је представа рађена за „Зум” и сродне онлајн платформе?

Ма знате шта, нисам знао ништа. Био сам компјутерски неписмен, неук у свим тим питањима. Нисмо знали одакле да почнемо, био је то сами почетак закључавања. Рекао сам: идемо нешто да радимо, из потребе, нужде, пребирао сам свакакве могућности, па смо тако дошли до зумирања, јер смо са њим највише комуницирали. А „Зум”, опет, шта с њим?

Простор из којег се глумац обраћа, и простор коме се обраћа, постаје више филмски кадар, него сцена. Лице је близу камери као у крупном плану, а опет све то и није тако филмски, јер кадар нема ауторство, него је више зумиран, не знам другу реч, а то значи да има и неку стабилну, неуметничку, конференцијску, чисто комуникацијску димензију. Слика је као у телевизијском дневнику, осим ако се некоме мало не посложе боје и светлост па то има и неки визуелнији печат. Оно што је битно јесте да се нађе карактер медија, елементи који се играју и мера игре, која је заправо мера палтформе на којој радимо. Та мера би могла значити оно што у класичном позоришту значи уверљивост. Много смо времена провели бавећи се баш тим питањима и откривајући та правила. Заправо, готово све време та правила су била кључ за отварање тог новог подручја. Играти „Вишњика” у виртуелном простору, са публиком која је свуд по свету, а да се не помакнеш са свога кревета. Ко би у то поверовао само неколико месеци раније?

Ово време пише нову драму. Како гледате на актуелне глобалне догађаје? Како замишљате да ће изгледати театар после короне?

После короне потпуно исто као и пре короне. Људи се размећу разним прогнозама и теоријама заснованим ни на чему, па говоре о прилагођавању позоришних зграда новим условима пандемије, или неким сличнијим, радикалнијим интервенцијама које ће постепено променити тренутну позоришну праксу... А ништа се, заправо, неће догодити. Поред овог режима: маски и поштовања мера, у којем живимо већ годину и по дана. Зашто? Јер нема промена у табели! Све да се хтело, када је било могућности, и воље! Зато што се свако позориште, од најалтернативнијег до најпоноснијег, од најранијих времена, састоји од истог: простора за публику и сцену. На који год начин да их поставите, распоредите, поставите или поделите, када представа почне, под било којим околностима, они испуњавају свој задатак да не кажем функцију. Једни играју у свом простору, а други их посматрају из своје собе, таман то била собе од осам квадрата или фабричка хала.

Успут знате ли које је позориште последње направљено у Хрватској? ХНК. Знате ли када ? Пре 125 година. Отворио га је Фрањо Јосип. Лично. Била је то још увек Аустроугарска.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.