Одавно сам у филм заљубљена

Они посвећенији гледаоци давно су запазили даровиту глумицу Сању Марковић у театру, а захваљујући улози Гоце, треће супруге легендарног Томе Здравковића у биографском филму „Тома”, у њен таленат увериће се и шири аудиторијум.

Природно, спонтано и врло уверљиво на велики екран изнела је лик жене која је већ са 25 година знала шта жели у животу... Жену која је одано волела човека боема, какав је био Тома Здравковић, која га је пратила, подржавала и кад је било тешко, која му је родила сина... Жену која га је волела до последњег тренутка, бдијући над његовом самртничком постељом. Свака част за прву улогу на филму – поручујемо овој младој глумици коју је болест спречила да позира и пред нашим објективом, али која је, ипак, смогла снаге да нам одговори на питања. Професионално, и за то браво!

Занимало нас је, на почетку, колико ју је овај ангажман мотивисао да каријеру настави испред камера и какви су јој утисци после премијере?

– Невероватно сам захвална што су људи пригрлили Тому. На сваком сусрету са публиком до сада осетиле су се катарза, велика топлина. У позоришту се увек то осећало. Та близина, спајање, чињеница да смо сви ту… А то управо потиче са Академије, тако да ми је тај осећај познат и чини ме сигурнијом – објашњава Марковићева и надовезује се:

– Филм је магичан и одавно сам у њега заљубљена, само сам у почетку била збуњена и под тремом, али моја опчињеност филмом нема везе с тим, много. Не раздвајам много филм и позориште, имају заједнички задатак протока суштине, а то је оно главно, само је питање кога шта „ради” и мотивише. Процес филма „Тома” је имао слободу стварања, што је инспиративно за свакога, а у исту руку емотивно и племенито.

Марковићева тврди да воли филм, иако је први пут заиграла у њему, али не зна колико јој прија. То ће моћи да нам каже, тврди, кад је трема напусти...

– Сада нисам кадра да причам о мени и камери као да смо пар, тек смо се упознали – шармантно додаје.

Пре него што је добила ову улогу на аудицији, знала је тек понешто о личности и делу Томе Здравковића, али то није ни близу онога што јој се догодило када је снимање почело.

– Почела сам да се бавим његовим песмама, његовим ставом према животу, истраживала сам неке ствари које су ми помогле да Тому заволим, истински. Он јесте био уметник, а ја сам већ увелико поштовала и волела рад Шабана Шаулића, Мухарема и Ајнура Сербезовског и, наравно, краљице Виде Павловић. Њихова музика је за мене антика, али није ми посебно био познат кафански, естрадни и боемски миље – искрена је Марковићева која је недавно имала и запажену улогу у представи „Мој муж” рађеној по прослављеној књизи кратких прича популарне македонске списатељице Румене Бужаровске. Стога нас је занимало колико њена Гоца наликује на неку од жена које је Бужаровска маестрално описала у свом делу.

– Између Гоце на филму и пет жена у представи „Мој муж” наравно да има неке сличности. Све су то жене које у овој или у оној мери говоре, осећају, желе љубав и срећу, па сад мање или више су снажне, храбре, крхке. Оне у сваком случају имају нешто заједничко. Представа је дошла након филма „Тома”, тако да ми је Гоца и помогла да неке жене из приче ближе доживим.

Сања Марковић не воли да говори о себи јер сматра да нема шта пуно да се каже.

– Једноставна сам – кратко и јасно одговара.

Од девете године похађала је школу глуме код Михаила Лаптошевића који ју је, поверава нам, ослободио стида и научио како да се јавно игра пред другом децом.

– Игра, дружење, радост и уобразиља је сада оно како бих описала школу глуме у коју сам ишла. Михаило ми је помогао у усмеравању. Тада сам у средњој школи и освестила то као жељу – прича нам своју животну причу.

Каже да је имала срећу да игра у позоришту одмах након завршеног ФДУ, а прву улогу је добила на аудицији у ЈДП, врло брзо и у позоришту „Бошко Буха”. Играла је и у Крушевцу, Вршцу, у Центру за културну деконтаминацију, Народном позоришту у Београду и у Дорћолском народном позоришту, четири године у континуитету...

Захваљујући представи „Луде ноћи над Совјетским Савезом” добила је улогу у првој ТВ серији „Ујка нови хоризонти”. Након тога и улогу у представи „Путујуће позориште Шопаловић” Јагоша Марковића у ЈДП. То јој је донело нове представе, запослење, као и кастинг за филм „Тома”.

Много тога се у последње време ружно издешавало иза кулиса, неки случајеви су имали и судски епилог, па је питамо – да ли је тешко данас бити глумица?

– Не знам да Вам одговорим да ли је тешко бити глумица данас, не би требало да буде. Слажем се са Вама да се коначно говори о томе, хвала Богу, али се плашим да ће постати тешко и застрашујуће ако се о томе само буде причало, а ништа не предузимало. Чврсто верујем да такво време неће доћи...

Када за тренутак изађе из својих улога, ужива са људима које воли… Такође, воли да сређује кућу, лакира нокте….

– Током пандемије сам покушавала да нешто пишем, али након тога сам све обрисала и потиснула. Правила сам колаче, гледала серије. Оно што ме највише радује јесу незаборавни тренуци са људима које волим, да слушамо музику уз гибаницу, то ми је фалило током пандемије, али то сада надокнађујемо – малчице нам је одшкринула врата свог срца. Глоса:

Не знам да ли је тешко бити глумица данас, не би требало да буде. Слажем се са Вама да се коначно говори о томе, хвала Богу, али се плашим да ће постати тешко и застрашујуће ако се о томе само буде причало, а ништа не предузимало. Чврсто верујем да такво време неће доћи...