Вечне поруке Плаве гробнице

Трагом узвишене, али и сетне комеморативне беседе министарке Дарије Кисић Тепавчевић, коју је, уз полагање венаца, одржала на острву Видо, а у знамен херојства српских војника који су се пре 105 година, после албанске голготе, искрцали на Крф и то мало недалеко јонско острво, износим и три своја подсећања.

Када сам први пут дошао на поклоњење том острвцету и вечној Плавој гробници, пре 45 година година, Крфљани су ми испричали једну узвишену сторију. А она је гласила: „Када је 1964. године један пребогати шеик хтео да откупи Видо и претвори га, уз баснословна улагања, у туристичку оазу, они су рекли НЕ (охи)”, уз образложење да „Плава гробница и маузолеј заувек треба да остану место једног тужног, али и узвишеног подсећања”.

Уосталом, у свету постоји на десетине хиљада туристичких светишта, док је само једна, одиста јединствена Плава гробница, где су своје вечно почивалиште нашли многи припадници, Грцима пријатељског, српског народа. А тај узвишени пример требало би и данас да послужи као наук свима онима који, уместо да бдију над таквим светим местима, чак их руше (на пример на Косову и Метохији) или својатају хулиганским испадима (као недавно на Цетињу).

Игром случаја, као сарајевски хелениста, два пута сам био у прилици да на острву Видо будем и „добровољни водич”. Прво, пре четири деценије, тројици Атињана. Када сам им прочитао непролазне химничне стихове Милутина Бојића: „Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне – над овом светом водом...”, тројица Атињана изразила су жељу да испред маузолеја неколико минута држе мртву стражу, у спомен српским војницима.

Други пут у улози „водича” нашао сам се 1988, и то с групом Црногораца, Срба и Албанаца из Подгорице (тадашњег Титограда), који су желели да посете и Крф и Видо, те осмотре Плаву гробницу. У ствари, био сам замољен да, као једини Сарајлија, будем њихов сапутник кроз Албанију и Грчку. И то у првом југословенском аутобусу којем је од 1948. био дозвољен пролазак кроз целу Албанију, од северног граничног прелаза Хани и Хотит до јужног Какавја.

Било је то својеврсно путовање и трагом албанске голготе српске војске. А можда и једини пут кад су и Албанци одавали пошту над Плавом гробницом.

Слободан Стајић,
публициста, Сарајево