Вакцинација може донети спас

Крајем 18. века, 1798. године, Едвард Џенер је направио прву вакцину против смртоносне болести – великих богиња – која је спречила масовно умирање људи од ове опаке болести. После су створене и друге вакцине против бактерија као што су велики кашаљ, туберкулоза, тифус, које су победиле ове заразне болести. Затим су се појавиле вакцине против болести изазваних вирусима, као што су морбили, разни сојеви грипа, полиомијелитис, беснило... Постало је правило да деца после рођења приме све потребне вакцине против заразних болести тог узраста. На овај начин у целом свету је заустављено умирање деце од болести које су у то доба биле веома опасне по живот.

Актуелни вирус из групе корона – ковид 19 спада у групу аденовируса, у коју спада и вирус грипа. Овај вирус показао се као веома отпоран и уз мутације лако заражава велики број људи с тешким обољењима паренхиматозних органа (плућа, јетра, бубрези, срце), а нису поштеђени ни крвни судови с консекутивном тромбозом. Постоји ли лек против ове пошасти? Наравно да постоји, и то је једино – вакцинација. Цепљење против заразних болести је највеће достигнуће медицине.

Поставља се питање ко су људи који протестују против вакцинације кад болест, непотребно, свакодневно односи више од 30 живота не бирајући узраст. Млада популација предњачи у овој нечасној работи. Придружује им се и немали број здравствених радника, и то не само у Србији. Питам се где су они завршили медицину и јесу ли чули за Хипократову заклетву – да својим понашањем и медицинским поступцима неће нарушити здравље пацијента. У неколико земаља су здравствени радници антиваксери суспендовани с посла, што се показало као врло успешно. Српско лекарско друштво треба добро да размисли о одузимању лиценце овим здравственим радницима на одређени број година.

Шта раде држава и Кризни штаб у овој ситуацији кад је број заражених дневно у нашој земљи у односу на број становника највећи у Европи? Сви смо били одушевљени брзом реакцијом власти приликом набавке вакцина, чак смо их шаком и капом делили са суседним земљама. Сада власт не предузима никакве мере да утиче на свест грађана, осим прокламација. Др Кон је недавно изјавио да струка у Кризном штабу даје стручна савете и предлоге, али да су се умешали политичари, који сматрају да су економија и привреда важнији чинилац од здравља нације.

Имала је држава прилику да врло добре резултате почетком маја и јуна капитализује даљим мерама, као што су ковид пропуснице. Али није. Настало је „општенародно весеље” – разни фестивали, позоришне и биоскопске представе, рођендани, свадбе, спортски догађаји и друга окупљања довели су до ситуације у којој се налазимо. Шта сада треба урадити? Поред ковид пропусница, које су уведене у две трећине чланица ЕУ, треба увести и обавезну вакцинацију, која је у интересу здравља нације, што не може бити у супротности с Уставом, како неки у власти говоре. Овим чином ником нису ограничена права. Ако би се тада појавили антиваксери, онда би то понашање било правни деликт за који би сносили последице. Само на овај начин се може зауставити непримерено дивљање здравствено необразованог дела нације.

Повећана је и смртност грађана с тежим обољењима, која захтевају хитне интервенције, али због антиваксера нема места у болницама, јер је здравствени систем пренапрегнут, а особље је толико заморено да неки дају и отказе. Треба размислити о још једној мери – да невакцинисани, кад се разболе и дођу на болничко лечење, при отпусту плаћају све трошкове лечења.

Државни органи морају имати јединствени став кад је реч о поменутим предлозима. Нема колективног имунитета све док се бар 90 одсто нације не вакцинише, а и после тога ћемо се „дружити” с короном као делом вирусне инфекције, уз редовну годишњу вакцинацију једном вакцином против аденовируса из групе инфлуенце.

Проф. др сц. Раденко Тадић,
Нови Београд