Европа се враћа себи

Није грешка у томе што су се догађаји по Европи 1989. славили као тријумф слободе и демократије. Грешка је што се сматрало да је то „крај историје” и да нови поредак више ничим не може да буде угрожен.

Три деценије од пада Берлинског зида демократија заснована на традицији либералних вредности нашла се у опасности. Младићи централне Европе који су некад били лучоноше слобода претворили су се у средовечне аутократе, националисте и агресивне популисте којима су мигрантска криза 2015. и економске недаће дале крила и увериле их да треба бринути само о сопственом суверенитету.

Да би се спасли од „бриселских деспота” и „елитистичког естаблишмента”, у земљама у којима су освојили власт почели су да руше институције, независно судство и слободне медије поткопавајући либералне традиције грађене кроз историју.

Од Мађарске, Пољске, Републике Чешке до Словачке појавили су се лидери који су некада били свашта: социјалисти, либерални реформисти, доушници тајних служби, радикалски ултранационалисти.

Мађарски премијер Виктор Орбан веома је поносан што је креатор идеје „нелибералне Европе” као антипода либералној демократији. У Пољској Партија закона и правде Јарослава Качинског с много ентузијазма спроводи десничарску, клеронационалистичку и ауторитарну политику.

У Словачкој је премијер Роберт Фицо екстремно антиимиграционом и социјално-конзервативном агендом следио примере из суседства све до повлачења 2018. У Републици Чешкој је дует председника Милоша Земана, који новинаре назива „идиотима”, и милијардера премијера Андреја Бабиша, „чешког Трампа”, лансирао каустичну мешавину популизма, отпора према имиграцији и „проевропског евроскептицизма”.

Појавила су се апокалиптична предвиђања о демократији на самрти и наступању доба диктатора. Али, показује се да је закључак о путу од светлости до таме за само три деценије прилично упрошћен па и кратковид. Претило је да се понови грешка од пре 30 година: да се налет антилибералне ауторитарности прогласи за константу долазеће будућности.

Неће бити. Отпор се увећава. Демократија је често хаотична, непредвидљива, ломљива и свакако несавршена. Људи су по правилу критични према верзији демократије коју имају, али највише је цене они који су је имали па изгубили, они који су суочени с опасношћу да је изгубе или они који је никада и нису имали.

Властодршци се суочавају с бирачима који им путем избора или уличних протеста поручују да постоје границе и да нису већи од државе. Акција изазива реакцију, правило је физике које важи и у свету политике.

У Мађарској, јединој чланици ЕУ којој је „Фридом хаус” 2018. статус снизио на „делимично слободан”, власт је на локалним изборима пре две године изгубила Будимпешту и десет других градова.

У Пољској је владајућа странка одолела на последњим изборима – чак и ојачала своју позицију – али је суочена с губитком већине у Сенату док је на локалним изборима изгубила Варшаву и више великих градова.

У Словачкој су масовни протести због убиства новинара који је истраживао корупцију 2018. оборили популисту Фица. У Прагу је пре две године 250.000 људи демонстрирало против председника Земана и премијера Бабиша, који је предлагао укидање Европског парламента као „потпуно бескорисне институције”.

Градоначелници ретко стварају међународна политичка савезништва, али први грађани Братиславе, Будимпеште, Прага и Варшаве исте те 2019. формирали су Савез слободних градова с циљем промовисања „наших заједничких вредности слободе, људског достојанства, једнакости, владавине права, социјалне правде, толеранције и културолошке различитости”.

Расположење бирача почело је да се окреће од конзервативаца, показали су недавни избори у Немачкој. Словеначки премијер Јанез Јанша, придружени члан осовине Орбан–Качински, у проблему је пошто рејтинг његове странке пада. Мађарски владајући Фидес лако би на изборима следеће године могао да оде у опозицију после 11 година.

Управо то се прошле недеље догодило премијеру Бабишу, једном од оних који су се нашли у „Пандориним папирима”. Пошто су га дуго оптуживали да им краде демократију, казнили су га на изборима. Председник Земан је од шока завршио у болници.

Популисти губе подршку, негде су још на власти, али уздрмани, негде су је, као у Чешкој, изгубили шаљући сигнале упозорења десничарским националистима по околини да би брзо могли да поделе њихову судбину.

Популистички круг се сужава, а не шири се, како су говорила мрачна предвиђања. Демократија узвраћа ударац. На радост многих бирача у Мађарској и Пољској који желе да остану у ЕУ.

Брисел наговештава да се неће понашати болећиво према властима у Будимпешти и Вашрави које прете основним вредностима на којима се Европа окупља. Последњу прилику за клинч дала је Пољска, где је суд оценио да неки закони Европске уније нису у сагласности с Уставом земље. Орбан је одмах подржао одлуку и позвао ЕУ да „поштује суверенитет својих чланица”.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је „дубоко забринута”, али је шеф дипломатије Луксембурга Жан Аселборн конкретнији: „Морамо јасно да саопштимо да се ова влада у Пољској игра ватром. Примат европског закона је нужан за европску интеграцију и заједнички живот у Европи. Уколико се тај принцип поруши, Европа какву познајемо, каква је изграђена Римским споразумом, престаће да постоји.”

Извесно је да у Бриселу планирају конкретније одговоре против централноевропског тандема с којим се споре око низа кључних питања: независности судства, миграције, медијских слобода, права ЛГБТ заједница...

Потврђује се и да бирачи у централној Европи, који су здушно изгласавали националисте док су уживали у бриселском новцу, почињу да мењају мишљење суочени с могућношћу да европски фондови пресуше – као казна аутократама. Популистички талас прошао је свој зенит. Европа се враћа себи.