Неговање културе сећања

После више деценија заборава званичници Републике Србије и Града Београда поклањају пажњу култури сећања. Подигнути су споменици знаменитим личностима из наше прошлости, као и осведоченим иностраним пријатељима у најтежим временима српске историје. Многи од њих најзад су добили адресе и на улицама широм Србије. Нажалост, нисмо се још свима достојно одужили. Надамо се да ће и они коначно доћи на ред. Недавно су београдске власти саопштиле да ће на обновљеном Топличином венцу бити подигнут споменик чувеном архитекти, неимару, академику Александру Дероку. Међутим, ту му није одговарајуће место, јер је он после Другог светског рата живео у поменутој улици број 6, у стану своје супруге Иванке.

Зато би било прикладније да се на фасади ове зграде постави само спомен-плоча на којој би били исписани основни подаци о њему, као што су уписани и на другим спомен-плочама, а да његов споменик буде постављен у парку поред Храма Светог Саве.

Зашто баш тамо? Зато што је професор Дероко први представио идејно решење ове величанствене богомоље – у свом дипломском раду још 1926. године. Коначан идејни пројекат овог нашег најзнаменитијег православног храма угледао је светлост дана 1932. године. То није било дело само академика Александра Дерока, већ и архитекте Богдана Несторовића, који се не помиње у најављеном споменичком обележју, а коме би, свакако, требало у истом парку, поред обележја Дероку, поставити бисту. И, наравно, уколико још постоји кућа у којој је живео велики градитељ Несторовић, и на њен зид поставити спомен-плочу.

Нећемо сад о томе да су темељи ове светиње, започете неколико година пред Други светски рат, деценијама после његовог завршетка били ругло, запуштени и скрнављени све до 1985. године, кад је, после више од 80 молби, изградња настављена захваљујући настојањима патријарха Германа. Чињеница је да је Храм завршен и засијао у пуном сјају захваљујући актуелној власти.

То би био још један од доказа да не само што еуфорично откривамо људе који су нас у разним областима задужили, већ и да на прави начин негујемо културу сећања. Требало би да знамо коме је и где право место и да, као што је Брана Црнчевић рекао, не мешамо пиво и вино, што често чинимо на гробљима, тачније у Алеји заслужних грађана.

Мирослав Вујовић,
новинар