Субота, 27.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 16.10. 2021.

Револуције се данас дижу на интернету

Питали смо наше саговорнике која је књига по њиховом мишљењу најбоље описала револуцију, рат. Колико књига може да помогне у суочавању с прошлошћу и како од политике направити уметност
(Unsplash)

НАША ТЕМА: КЊИЖЕВНОСТ И ПРОШЛОСТ

Јирген Вертхајмер професор књижевности на немачком универзитету у Тибингену аутор је  пројекта „Касандра” чији је циљ истраживање о томе да ли књижевност може успешно да предскаже будуће ратове пре него је шира јавност тога свесна. О овом пројекту писао је британски „Гардијан”, а Културни додатак пренео у претходном броју. Наслањајући се на ову тему, питали смо наше саговорнике која је књига по њиховом мишљењу најбоље описала револуцију, рат. Колико књига може да помогне у суочавању с прошлошћу и како од политике направити уметност?

Предраг Петровић (Фото лична архива)
Андрићева „Проклета авлија“ и Селимовићев „Дервиш и смрт“, су врхунска суочења са тоталитаризмом 20. века

„Револуцију или рат најбоље приказују књиге које су целином својих изражајних поступака и поетичких потенцијала и саме револуционарне, које померају границе владајућег литерарног израза, које својим језиком артикулишу трауматично искуство близине смрти и урушавања дотадашњих, предратних, етичких и друштвених вредности”, каже Предраг Петровић, ванредни професор Филолошког факултета у Београду, специјалиста за српску књижевност 20. века. Зато је његов избор најбољих репрезената те врсте литературе „Лирика Итаке“ и „Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског, „Дан шести“ Растка Петровића, „Лелејска гора“ Михаила Лалића и „Пешчаник“ Данила Киша.

Неминовно учествујући у прерасподели јавног простора, књижевност се унутар њега сусреће са политиком као обликом колективне праксе. „Ако успе да се уздигне изнад оног ефемерног, дневнополитичког, остане изван партијског и идеолошког ангажмана, и у актуелним збивањима препозна оно универзално, одређујуће за разумевање једног времена или националне судбине, аутор је на путу да од политике стигне до уметности“, закључује Петровић.

Кад је суочавање са прошлошћу у питању, наш саговорник „дубоко верује у тврдњу Борислава Пекића да истина о прошлости до нас може доћи једино кроз врата уметности, неоптерећене и недеформисане под тежином политике, идеологије и званичне историографије“. За такву тврдњу примери су Андрићева „Проклета авлија“ и Селимовићев „Дервиш и смрт“, као „врхунска суочења са тоталитаризмом 20. века”. Као најбоље водиче кроз „дубину ратне трагедије деведесетих година прошлог столећа на простору  некадашње Југославије, Петровић предлаже романе Владимира Кецмановића или Владимира Табашевића.

Маја Пелевић (Фото Ана Драговић Дрљевић)
Захваљујући Асанжу, „Викиликсу“, Челси Менинг, Сноудену, данас знамо да се нови светски ратови увелико одвијају у просторима дигиталних технологија

Табашевић је, с друге стране, занат пекао, бар што се тиче области рата и револуције, читањем дела „Зли дуси“ Ф. М. Достојевског, које најпрецизније описује „племенита (револуционарна) настојања душе, изокренута до стравичног...“, по речима самог славног руског писца. Тај преокрет у јунацима романа, „доследних у спровођењу политичко-идеолошких начела до мере да произведу пропорционално супротне исходе“, тумачи и филозоф Михаил Бахтин у свом осврту на „Зле духе“, истиче Табашевић.

Андреј Платонов је, опет, дао одличан увид у „дан после” својом књигом „Чевенгур“, где говори о постреволуционарном безизлазу, када се актери неминовно разочарају у своје идеје. „Убити из племенитих побуда или из освете, на пример – има ли веће заблуде о задовољеној правди? Достојевски, па Платонов, успешно постављају та питања, уметнички указујући на њих као на најприоритетније етичке дилеме“, сматра млади писац.

И, док „политици треба уметност, уметности не треба политика, јер тада постаје пропаганда“, Табашевић додаје, исказујући неслагање са „помодарском, трендовском фразом“ о ангажованој уметности. „Њоме се радо служе они који уметност не осећају, али би да се представе као 'суптилне', осетљиве душе“. Међутим,  „ко год се се својом књижевношћу залаже за заклане, тлачене, мучене, експлоатисане жене и мушкарце, или разне мањинске и идентитетске групе, заправо доприноси злу против ког се претвара да својом уметношћу устаје“, тврди Владимир Табашевић.

Суочавање са утопијама

Књижевност може бити еманципаторска заиста, па нико након „Мадам Бовари“ Гистава Флобера неће своју љубав подређивати јефтиним интересима. Али, „за непосредно спровођење у дело онога што се кроз литературу имало разазнати, потребно је изузетног дара и животних привилегија“. Чаробног штапића нема за еманципацију људске природе, поручује Табашевић, док понека књижевна остварења као што су Кафкина и Бекетова, „трајно униште нечији доживљај света, али из других разлога она настављају да буду врхунска књижевност“.

Веља Павловић (Фото: Анђелко Васиљевић)
У срцу су ми остала само дела Бранка Ћопића, и једино њих би могао поново да читам

Табашевић не пристаје ни на „идеолошки конструкт суочавања са прошлошћу, јер инсинуира постојање објективне, колективне кривице које књижевност треба да нас лиши“.

Драмска списатељица Маја Пелевић из ратног књижевног корпуса неочекивано издваја дело „Кад је Гугл срео Викиликс“ Џулијана Асанжа. „Захваљујући њему, ’Викиликсу’, Челси Менинг, Сноудену и многим другим узбуњивачима данас знамо да се нови светски ратови већ увелико одвијају у просторима дигиталних технологија, да се многи злочини врше дроновима и беспилотним летелицама, да се становништво контролише путем глобалног надзора, а да заправо  често немамо утисак да ишта дешава док ратове води невидљива рука капитала“, каже Маја Пелевић.

– Револуције се данас дижу на интернету, лакше но што се протестује на улици. У њима учествујемо преко налога на друштвеним мрежама, било да су у Тунису, Египту или било којој од земаља Блиског истока, али то не развија солидарност, непроцењиву у супротстављању диктатури неолибералног капитализма, а тај ћемо рат још дуго водити. Да ли онда уопште постоји излаз из ситуације где више не знамо ни за шта се боримо, а ни против чега – пита се наша саговорница.

Маја Пелевић излаз налази у уметности, филозофији, али и активизму, будући да нам помажу да замислимо неке боље светове који неће почивати на (хладним) ратовима, односима моћи, бинарним опозицијама и патријархату. „Не постоји та револуција која може да уништи систем за један дан, јер увек стиже дан после оног када сви мисле да је посао обављен. А тада тек треба да се гради ново друштво. Књига, стога, поред неминовног суочавања с прошлошћу треба увек и да нас суочава са утопијом или дистопијом будућности.”

Владимир Табашевић (Фото: Младен Самарџић)
Трендовском фразом о ангажованој уметности служе се они који уметност не осећају, али би да се представе као „суптилне“ душе

Веља Павловић, новинар, аутор емисије „Ниво 23“, позива се на књиге о Првом и Другом светском рату, које су спадале у обавезну литературу његове генерације. Њему су од свог тог галиматијаса „у срцу остала само дела Бранка Ћопића”, и једино њих би могао поново да чита, вероватно зато што се „те књиге и нису суштински бавиле ратом и револуцијом као све остале из ове врсте”. Неке, макар га у раној младости опчиниле и на сузе га натерале, попут „Далеко је сунце“ и „Не окрећи се сине“, више не бих читао.

„Немогуће је од политике, или под њеним окриљем, правити уметност. Оне су различите у тако великој мери да свака уметност засољена и зрнцем политике почиње да се квари и да пропада“, наглашава Веља Павловић. Додаје да је књига ипак идеалан медиј суочавања с прошлошћу јер уметничким средствима, модерним знањима насупрот предрасудама „даје нам јединствену прилику да крочимо у заустављено прошло време и водимо дијалог с њим”.

Облици пропаганде

Драматуршкиња и књижевница Ивана Димић као да не може да се одлучи између „Рата и мира“ Лава Толстоја што „величанствено описује ова опречна стања и њихово дејство на појединачне људске судбине“, „Рата за смак света“ Марија Варгаса Љосе, приповетке Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића, али и дела Булгакова и Цветајеве, „са описима страхота револуције 1917”.

Ивана Димић (Фото: Драган Јевремовић)
„Рат и мир“ Лава Толстоја величанствено описује опречна стања и њихово дејство на појединачне људске судбине

„У историји књижевности је безброј ремек-дела што се тичу ових тема, од којих се ниједно не бави политиком него људским усудом у одређеним, и само спорадично политичким, околностима“, каже она, поентирајући да се од политике не може правити уметност. „Политика није ни једина, ни најважнија људска делатност, док се уметност бави човеком као целовитим бићем, покушава да постави питање и/или да одговори шта је суштина живота, који је смисао бивствовања“, каже Ивана Димић. Бављење политиком није циљ уметности и стога што је „супстанцијално надређена појединачној области политике“.

Књига може много да помогне у суочавању са собом, па следствено и са прошлошћу, она читаоца оспособљује за критичко мишљење и чини да „изнутра буде слободан”, премда има и храбрих, интегрисаних људи који и без књига умеју да живе, истиче Ивана Димић.

Гојко Божовић (Фото: Архипелаг)
 Више знамо о Првом и Другом светском рату из књижевности него из историографије

Али, како ћемо без књига, рецимо Хавијара Серкаса, кога издваја Гојко Божовић, писац и главни уредник Архипелага, да проникнемо у драму Шпанског грађанског рата? „Серкас, најпре у роману 'Саламински војници', а потом и у роману 'Краљ сенки', пише о том рату као догађају из историјске прошлости, а не као извору идеолошких контроверзи и политичких расправа”, објашњава Божовић. Серкас о учесницима тог војевања пише из угла проживљеног, а не „као о идеолошким фанатицима чији примери треба да у данашњем тренутку стварају нове фанатике”. Јер, „то је књижевност која демистификује и сведочи, где историја постаје јаснија, а људске судбине, потресније и аутентичније, зато што Серкас жели да их разуме, а не да се сврстава и заузима страну било које идеологије или војске у Шпанском грађанском рату”.

Премда се и од политике, као и било чега другог, може створити уметност, за то је нужно да се прва не меша у питања друге, док је другој дозвољено да прву критикује и демистификује, па чак и извргава руглу. Развијање критичког мишљења, што је књизи у опису посла, битно је и за суочавање с прошлошћу, па колективно више знамо о Првом и Другом светском рату из књижевности него из историографије, истиче Божовић.

„Али, ако је књижевна слика прошлости мотивисана идеолошким разлозима, онда је то често далекосежан и посебно опасан облик пропаганде. Међутим, ако не прихвата било које спољне захтеве, већ остаје критички изоштрена, истраживачки усмерена и уметнички аутономна, књижевност може да на неупоредив начин оживи слику једног доба и судбину конкретних људи усред великих и малих процеса историје”, истиче Гојко Божовић.

„Рат и мир“ Лава Толстоја величанствено описује опречна стања и њихово дејство на појединачне људске судбине

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.