Васиљевић није био гестаповац

Ужице – "Миливоје Васиљевић је 20. јануара 1945. стрељан из политичких и идеолошких разлога, јер је у време рата био председник општине Љубање и није припадао партизанском покрету, који је у време доношења пресуде против Васиљевића био победнички у рату. Због тога што Миливоје није припадао важећој идеологији, у време суђења дошло је до наведене осуде, на основу које је и стрељан. Зато, усваја се захтев за рехабилитацију поменутог и утврђује да је пресуда Војног суда Команде подручја за округ ужички од 20. јануара 1945. против Васиљевића ништава, те да се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним". Овако је, недавно, Окружни суд у Ужицу прогласио рехабилитацију човека, сеоског домаћина, који је у ратно доба водио малу општину надомак Ужица, увек се трудећи да смирује завађене и сачува људске главе, али своју, у том ковитлацу револуције која је надирала, није успео.

Миливоје Васиљевић из мале Збојштице, за председника некадашње општине Љубање (данас село крај Ужица) изабран у 33. години, захваљујући угледу међу комшијама, платио је сурову цену брзе, а заслепљене "правде" тек стасале поратне власти. Стрељан је у некој јарузи у Ужицу, једном од четири тадашња ужичка стратишта, и ни дан-данас његови потомци, како је новинарима испричао његов син Милија Васиљевић, не знају где су Миливојеви посмртни остаци.

Председник љубањске општине није био комуниста, нити је то крио: браћа су му изгинула у Првом светском рату. Ипак, није ни ратовао, нити коме, па ни комунистима, нажао чинио, без обзира на то што је било врло тешко спроводити захтеве окупационе власти. Али, нова партизанска власт га је, одмах по ослобођењу тих крајева, експресно ухапсила и кривим прогласила. У ужичком Историјском архиву сачувана је пресуда тадашњег Војног суда против Васиљевића: окривили су га да је гестаповац (јер је, наводно, био у вези са немачким тумачима), да је потказивао неке Љубањце који су у логор отерани и стрељани, да је на вашару ишамарао једног комунисту... Осуђен је на смрт, губитак части, конфискацију имовине.– Као сведоци против мога оца на том срамном суђењу поменути су неки људи који су, како се касније испоставило, страдали још пре 1945. године. Јасно је, дакле, да су комунисти све оптужбе измислили да окриве човека који није хтео ни у једну странку, који је стално истицао да је председник свих житеља Љубања – казује Милија Васиљевић, видно узбуђен што је напокон рехабилитован његов отац.

Тешко је после рата испаштала Миливојева породица. Супруга Славка и четворо мале деце (кад је рат завршен најстарије је имало седам, а најмлађе две године) били су прогањани. "Боси смо ишли до школе, четири километра далеко од куће, а први пут сам обукао капут кад сам завршио занат, у 18. години. "Нисмо имали ни пиле да закољемо, а наметали су нам разрез да дајемо 50 кила меса", сећа се Милија. Помиње да је Славка супругу хтела да подигне споменик, али јој то тадашње власти нису дозволиле, јер му је, упозорили су је, одузета и грађанска част. Тек недавно, тројица синова – Милија, Милован и Рајко – оцу Миливоју Васиљевићу су подигли споменик крајпуташ (пошто се не зна где су му посмртни остаци) и на споменику написали кад је стрељан и када рехабилитован.