Субота, 27.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: Лидија Бизјак, пијанисткиња

Без културе нас нема

Клавирски дуо Бизјак постоји од 2002. када смо, по жељи и савету Ивана Тасовца, први пут моја сестра Сања и ја наступиле заједно са Београдском филхармонијом изводећи Менделсонов концерт
Пијанисткиња Лидија Бизјак (Фото: Јелена Динчић)

Лидија и Сања Бизјак, наше пијанисткиње које већ дуго живе и раде у Француској, извешће као клавирски дуо дуго очекивани концерт у Коларчевој задужбини вечерас у 20 часова, са оркестром „Музикон”. Наступ је осмишљен у форми две стране једне музичке медаље, тако што је први део посвећен класицизму, а други двадесетом веку. На програму су дела Кожелуха, Арнолда, Моцарта и Бартока. Дан касније исти програм моћи ће да чује публика на отварању СОМУС-а, фестивала који траје до 31. октобра у Сомбору. Управо је то повод да Лидија Бизјак, старија сестра у поменутом клавирском дуу, говори за „Политику” о премијерама које ћемо чути и о фестивалу СОМУС, у чију организацију је укључена заједно са супругом, пијанистом Михајлом Зурковићем. Да додамо да су сестре Лидија и Сања Бизјак клавир училе код познатог педагоге Злате Малеш, у земунској МШ „Коста Манојловић”, а на Високом националном конзерваторијуму у Паризу биле су у класи истог професора Жака Рувијеа. Велики успех у Европи Лидија Бизјак је постигла наступајући соло и у пијанистичком дуу са сестром Сањом, али и са многим другим музичарима. Наша саговорница је у Паризу активна и као педагог, а о предстојећем концерту каже:

‒ Клавирски дуо Бизјак постоји од 2002. године када смо по жељи и савету Ивана Тасовца, први пут Сања и ја наступиле заједно са Београдском филхармонијом и Менделсоновим концертом. Од тада смо одсвирале пуно нота и пропутовале исто толико километара заједно, истражујући нову музику. Управо такав је и овај концерт: први пут изводимо и сигурне смо да се ради о српским премијерама, два концерта за необичан ансамбл ‒ клавир четвороручно и гудачки оркестар. Најпре концерт класичара Леополда Кожелуха, савременика Моцарта и Бетовена, а онда и концерт Малколма Арнолда, британског композитора, чију стогодишњицу рођења славимо ове године. Арнолд је познат и по филмској музици (био је номинован за „Оскар” за „Мост на реци Квај”), што се може приметити и у овом концерту где се често осећамо као у неком Хичкоковом филму! Сарадња са ансамблом „Музикон” је дошла некако природно иако је и то премијера: чуле смо за њих када су свирали са Борисом Березовским, једним од наших најомиљенијих пијаниста, ја сам још као ученик и студент свирала са Милошем Петровићем, вођом овог ансамбла, а свидео нам се и њихов поглед на музичку сцену. Због свега тога, али и због музике Моцарта и Бартока за гудаче, мислим да ће публика заиста уживати у среду на Коларцу!

Клавирски дуо Лидија и Сања Бизјак (Фото Marco Borggreve)

Београдски концерт је увод и најава фестивала СОМУС, реците нам нешто више о овогодишњој фестивалској едицији?

Од пре пар година, заједно са пијанистом Зурковићем, бавим се осмишљавањем програма тог фестивала, где у један мали град доводимо велике музичаре и дешавају се концерти за памћење! Ове године славимо деценију од покретања новог фестивала СОМУС и обележавамо 10 година од смрти проф. Душана Трбојевића, човека који је основао прве Сомборске музичке вечери 1961. године, један од најстаријих фестивала у старој Југославији. Њему зато посвећујемо цео један дан, 29. oктобaр, са панелом о његовом раду и промоцији књиге о њему, као и вечерњим концертом уз учешће оних који су уз њега музички расли ‒ Рита Кинка, Биљана Горуновић, дуо Снежана Николајевић и Весна Кршић, које ће свирати Трбојевићеву Апотеозу за два клавира и Сомборско певачко друштво, које ће извести и премијеру дела „Вече на шкољу”. Прославићемо уз закашњење и Бетовенов рођендан на оригиналан начин, као у 19. веку „донећемо” његову велику симфонијску музику у мали град у верзијама за два клавира у осам руку! Тако ће се у Сомбору чути „Кориолан” и Седма симфонија. Важан моменат овогодишњег фестивала је и музичко-сценска представа „Екс/одус радости” Јелене Сасник, уз музику Наташе Богојевић и госте из Словеније, а на актуелну локалну и глобалну тему миграција виђену очима уметника. Сања и ја отварамо фестивал репризом концерта са Коларца, а затвара га сигурно један од најуспешнијих пијаниста са простора бивше Југославије ‒ Симон Трпчески!

На фестивалу имате две вечери под називом „Омаж Трбојевићу” и „Дуг Бетовену”, како чувате ту осетљиву равнотежу између прошлог и садашњег?

Мото фестивала „Од јуче. Ка сутра.” умногоме сажима нашу жељу да се ослањамо на оно најбоље у сомборској музичкој традицији (град који је још од 1947. године имао свој симфонијски оркестар), са модерним погледом на музички живот. Отуд та стална враћања уназад паралелно са оснивањем нових циклуса као што су „Наши савременици”. Професору Трбојевићу се враћамо са жељом да чујемо коју поруку нам је оставио за данас и сутра, што се врло добро осећа у драматичном последњем тексту који је објавио, а који ми ове године преносимо у целини у програмској књижици и који ће глумац Радован Миљанић прочитати пред вечерњи концерт 29. октобра. Бетовену смо пожелели да се одужимо приказујући га у неком новом, необичном светлу, овог пута кроз клавирске транскрипције симфонијских дела које су биле компакт диск 19. века! На СОМУС-у ће наступити још један дуо Маркеђани-Скјаво који је снимао за највеће дискографске куће.

У прошлом интервјуу за „Политику” говорили сте из Париза о новим ковид околностима и о томе како уметници мало наступају, каква је сада ситуацију у Француској?

После невероватно дуге паузе, ритам концерата се убрзава, уметници могу да праве планове за будућност, а публика у Француској се вратила у сале захваљујући великом броју вакцинисаних у земљи. Колико год да је још све неизвесно, сви учесници музичког живота су жељни догађаја, тако да се чини да све иде ка бољем. Сања и ја имамо већ доста испланираних концерата и једно снимање до краја 2022. године и пуно нових планова! Вративши се у сале као публика и ја сам последњих месеци искусила веома снажне емоције на једној позоришној представи, једном филму и једном уметничко-акробатском бисеру, осетивши на својој кожи колико су моменти додира са правом уметношћу од пресудне важности за сваког човека, па онда и за свако друштво. То би била и моја порука свима који се културом баве ‒ од оних који је стварају до оних који је плаћају: без културе нас просто нема, празна је та чинија коју пунимо борбом само за новчанике, потрошачке корпе, наоружање или ниске политичке маневре. Ако је нешто есенцијално, а та реч је доста лоше одзвањала последњих годину, две, онда је то сигурно култура.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Neva
Pozdrav Sanji i Lidiji ! I zahvalnost za brojne koncerte koje smo slusali u nasem kulturnom centru u Parizu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.