Сеобе 1, 2, 3...

Сваки човјек у себи носи свој свијет један једини и непоновљив. Свако има своју животну причу сличну а потпуно другачију од других. Заједничко већини нас је то да нисмо свјесни како брзо живот пролази и како мало човјеку треба да буде срећан...На почетку рата '92, мене потпуно неприпремљену и за рат и за смрт задесише трагедије у породици. Покушала сам са сином проћи достојанствено кроз тај пакао, молећи се за себе, за све људе око мене да се рат што прије заврши. Када је концентрација бола, туге и смрти постала неподношљива узела сам дијете за руку и кренула...Изговорила сам с криком на уснама – „Не окрећи се сине...“

Сеобе 1: Ванкувер. Колективни смјештај. Стан близу океана. Алге које избацује плима. Дрвореди. Вјеверице по парковима. Школа енглеског језика. Драга лица нових пријатеља. Све је остало у прелијепом сјећању. Хиљаду пута сам у себи захваљивала Богу и понављала "Хвала ти Канадо" али.... Кише, кише, кише...Кише никако нисам могла поднијети. Штедјела сам новац, купила карте за Торонто и поздравила се са Ванкувером...Један црвени лист ацера посебно у срцу носим....

Сеобе 2: Торонто. По сваку цијену сам хтјела помоћи сину да се што боље адаптира и помоћи себи да се вратим на моје зелене стазе ... јер сам биолог по струци.
Све што ми је канадски систем помогао било је од непроцјењиве вриједности. Систем је такав какав јесте ако хоћеш да идеш напред "небо ти је граница". Али...
У међувремену сам поново формирала породицу, родила дјецу и почела да "сањам далека брда"... Дјеца су била мала, син у средњој школи, када сам жалећи за бојама, мирисима и укусима пожељела да поново имам своје стазе, лица, предјеле. И тада почињу....

Сеобе 3: Повратак у Босну. Београдски аеродром...Сунцокрети процвјетали-жути... Море сунцокрета..Плакала сам од среће што сам ту под мојим небом. Еуфорично расположење држало ме данима. Док сам прала прозоре на кући, садила цвијеће у дворишту, планирала био-врт...И тако, заживјели смо. Своји на своме. Дјеца су порасла. Мали основци. Син завршна година на факултету. Ја - уморна од апсурда. Не могу да схватим зашто овдје ништа не функционише по цивилизацијским мјерилима. Једно се показује да је тако а друга страна је нешто сасвим друго. Не разумјем зашто ђаци носе торбе на леђима тешке и по десет килограма. Не разумјем зашто за све треба ' веза'. Не разумјем зашто је поштен човјек овдје ванземаљац... Не разумјем како је могуће да се овдје постане „интелектуалац“ - преко ноћи... Знам да овдје још дуго неће бити боље...

Признајем, искрено вам признајем да ми недостаје рад и ред. Лонг викенди..Лица драгих добрих пријатеља. Док све ово пишем гледам књиге на полици: „Роман о Лондону“, „Сеобе“, „Хиперборејце“, „Екс понто“, „На Дрини ћуприја“, „Дервиш и смрт“....
И питам се: "Хоће ли ове књиге по трећи пут преко океана?"