Сутеренска соба
Годинама пролазим истим путем од куће до центра града и натраг, корачајући поред ружних и запуштених подрумских и сутеренских прозора стамбених и других зграда. Поред прозора прљавих, са поломљеним окнима, подераним мрежама, ишчупаним оквирима, кроз које струје мириси мемле и устајали задах наталоженог смећа и отпадака свих врста.
На дугој листи узрочника ружноће нашег града подрумски прозори заузимају једно од првих места. А они су саставни део куће. О њима је архитекта који је пројектовао зграду мислио са исто толико пажње као и о сваком другом детаљу – капији, балкону, надстрешници, крову... Планирао је подрумске и сутеренске просторије за разне намене: као оставе, перионице, котларнице, евентуално заједничке просторије, па и стамбене – уколико месни услови дозвољавају – а у зависности од услова који у њима владају, од спратне висине испод и изнад тла, од величине и положаја прозора, од приступачности и могућности коришћења итд. Али пројекат је једно, а стварност нешто сасвим друго. Подруми и сутерени, који кроз прозоре у најужем приземљу нашег града гледају на улицу и преко њих дишу, пре личе на сценографију за представу по причама Едгара Алана Поа.
„Његове приче су дечји страхови који се остварују, у њима читалац чује како проклете мачке – симболи неокајаних грехова – мјаучу иза зидова!”
Сећам се ниских приземља и сутерена у неким другим градовима (у којима стамбене зграде нису свачије – па самим тим и ничије), где су остварени најживописнији урбани призори пуни дугиних боја, искричаве светлости и диско-звука, сутерена у виду минијатурних бутика, галерија, кафића, антикваријата, неких ултрамодерних, „undergraund”, амбијената, невероватне привлачности, нарочито за младе.
А сећам се и једног сутеренског стана у центру нашег града (из времена пре него што су настојници као врста изумрли), у коме је становао брачни пар са дечаком. Родитељи су бринули о згради, а дечак је свирао виолину. На њиховом ниском, сутеренском прозору увек су биле беле, чисте завесе и саксије с мушкатлама, иза лепо обликованих и негованих гитера. Не сећам се да је икада неки кућни љубимац био непристојан испред њиховог прозора. Сви су их поштовали.
Кућа, та велика биљка од камена, лепо је успевала јер је имала много светлости око својих темеља.
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


