Човек не може бити једини господар природе

У тексту „Један поглед на српски литијум”, објављеном у „Политици” 23. октобра, инжењер Грубин је изнео своја, веома инспиративна и наглашено техничка, схватања о јадариту. Можда овако сложена тема захтева ширу анализу и друкчији приступ, нарочито ако знамо да су дубљи друштвено-економски и еколошки проблеми започели од момента кад су техничке науке преузеле примат од друштвених, односно с рађањем антропоцентризма (Кант).

Уверили смо се да човек не може бити једини господар нити власник природе, те да су узајамно поштовање и одговорност једино одрживо решење.

Прво, Србија има најзагађеније водотокове у Европи. Само седам одсто површинских вода (реке и језера) има статус „добар”, 83 одсто „лош или веома лош”, а ни један једини проценат није оцењен као „одличан”. Ваздух у већини наших градова је међу најзагађенијима на свету. Наша земља је прва у Европи, а десета у свету по броју прерано умрлих због загађења животне средине (12.000 годишње).

Друго, ниједна земља на свету није имала општи економски и друштвени развој захваљујући само рударству. Примери су бројни и болни: Конго, Чиле, Намибија, Перу, Монголија, Аризона... Трајне последице су по правилу загађени и разорени екосистеми, опште сиромаштво, социјалне и душевне трауме, пораст броја оболелих и прерано умрлих. Ни најразвијеније рударство не може бити алтернатива модерном аграру, а доказ је Француска, која је седма економска сила света, захваљујући првенствено селу, које остварује петину укупне европске пољопривредне производње, тако да је та земља други светски извозник аграра.

Треће, климатска неутралност и зелена транзиција никако се не слажу са било каквим рударским пројектима. Србија је у последњих 20 година имала директну штету од климатских промена већу од седам милијарди евра.

Четврто, планирани годишњи приход наше државе по основу рудне ренте јадарита је пет милиона евра. Само извоз малина годишње јој доноси 50 пута више, уз бројне позитивне стране (запосленост, оживљавање села...) и практично никакав негативни утицај на животну средину.

Пето, скоро сви водећи светски економисти промовишу успоравање економских активности као једину алтернативу досадашњим теоријама о бесконачном економском расту. Ако се око нечега научници и политичари данас слажу, то је свакако незаменљиви значај хране и воде за човечанство.

На крају имам само једно питање за господина Грубина и све нас: Због чега се земље с већим резервама литијума од нас, попут Мексика, Немачке и Чешке, њега „не одричу и не дају га другима”?

Чекајући одговор, по узору на мудрог Гандија, верујем у суштинско јединство човека и свега што живи.

Напомињем да наслов мог текста, објављеног у „Политици” 4. децембра 2020. године, гласи: „Опрезно с јадаритом”.

Бранко Николић,
Београд