Шести кинески вето

Кина и Русија су у Савету безбедности УН уложиле вето на предлог заједничке америчко-британске резолуције о наметању санкција Зимбабвеу због, како се тврди у Вашингтону и Лондону, намештених председничких избора који Роберту Мугабеу омогућују безмало доживотни останак на власти.

Догађај је, у аналима УН, редак из два разлога.

Прво, Народна Република Кина се од 1971. – кад је постала стална чланица Савета безбедности, потиснувши „Републику Кину” (Тајван) – користила правом вета само пет пута. То је 1972. учинила двапут, кад се успротивила пријему Бангладеша у УН и наметању мира на Блиском истоку силом оружја. Трећи пут, 1997, није одобрила ангажовање УН у Гватемали. Четврти пут, 1999, није одобрила продужење мандата снага УН у Македонији, јер је Македонија била успоставила дипломатске односе с Тајваном. Најзад, она је, прошле године, заједно са Русијом, осујетила увођење санкција Мјанмару (Бурми).

Друго ретко обележје садашњег догађаја је поновни двоструки вето Кине и Русије, након прошлогодишњег. Пре тога су Кина и тадашњи Совјетски Савез заједнички блокирали, далеке 1972, међународну војну интервенцију на Блиском истоку.

Према статистици УН, шест кинеских вета је готово занемарљиво у поређењу са 254 вета која су, до прошле године, уложиле остале четири велике силе у Савету безбедности. САД су се, на пример, правом вета користиле 82, а Русија, односно бивши Совјетски Савез, 122 пута. (Није без разлога дугогодишњи шеф совјетске дипломатије Андреј Громико добио надимак „Мистер Њет“.) Али, од распада СССР-а до данас Русија је вето користила само пет пута, а једном је – око Косова – запретила ветом.

Уместо вета, Кина је много чешће примењивала стратегију уздржавања приликом гласања, чак и кад је њена спољна политика имала идеолошка обележја, која данас нема. Уздржавање, при томе, није поистовећивала са неизјашњавањем. Свесна да се претња ветом и иначе чешће користи него сам вето – што је саставни део тактике прегањања у Савету безбедности – она је стратегију уздржавања темељила на редоследу својих приоритета о којима, најчешће, није гласно говорила. Кинеска дипломатија свесно делује загонетно, тајанствено, непредвидиво.

То, међутим, није исто што и неодређеност и недоследност, јер су принципи којих се Кина придржава и о којима врло гласно говори засновани на поштовању суверенитета, независности и територијалног интегритета, као и на немешању у унутрашње послове других држава. Кина сматра да је суверено право сваке чланице УН да има поредак по сопственом избору. По правилу, кинеска дипломатија се залаже да се сукоби решавају преговорима између самих сукобљених страна или, ако то није могуће, уз испомоћ регионалних заинтересованих организација, али без наметнутих спољних интервенција, особито ако су оне повезане са интересима великих сила.

Кина је и против међународних економских и других санкција, чак и под окриљем УН, јер их сматра „мачем са две оштрице”, од којих једна погађа власти, а друга народ кажњене земље. Још већи је противник међународних војних или других насилних интервенција, макар оне биле представљене и као хуманитарне и макар се предузимале под плавом заставом УН.

Ако процени да такву интервенцију не може да спречи без штете по своје више интересе – а виши интерес је у првом реду очување билатералне сарадње са јаким економским партнером или остварење националног стратешког циља које није могуће без сагласности Запада – Кина ће бити мање загонетна: отворено ће изнети свој став, а уздржаће се приликом гласања.

Шта, у овом контексту, значи шести кинески вето – против санкција Зимбабвеу, а, уз то, у дослуху с Русијом?

Кинески амбасадор у Уједињеним нацијама Ванг Гуангја објаснио је да „криза у Зимбабвеу не представља претњу међународном миру и безбедности” и да „олако коришћење или претња санкцијама не доприноси решавању проблема”. Кина сматра и да Савет безбедности не треба да обезвређује напоре Јужноафричке Републике да у Зимбабвеу, по налогу Организације афричког јединства, посредује између председника Мугабеа и опозиције, јер „осујећивање преговарачког процеса води даљем погоршању ситуације”. Најзад, кинески амбасадор био је прећутно сагласан са оценом руског амбасадора Виталија Чуркина да Савет безбедности УН не треба да се меша у туђе унутрашње послове – само зато што две велике западне силе желе уклањање Мугабеа с власти, као што су некад желеле свргавање Садама Хусеина.

Мимо исказаних принципа, остало је и нешто неисказано.

Прво, увођење санкција Зимбабвеу угрозило би кинеске интересе у тој земљи, па, последично, и у Африци, где Кина, потискивањем политичког утицаја и капитала Запада, постаје најутицајнија страна сила. Она је главни привредни партнер Зимбабвеа, јер Зимбабве располаже, поред осталог, огромним резервама платине и хрома, драгоценим за кинеску индустрију. Западним силама се ставља до знања, као и у случају Мјанмара, да Кина неће допустити заобилазно подривање њених стратешких интереса било где у свету.

Друго, Америка и Британија се посредно упозоравају да Кина и Русија, било шта да саме мисле о Мугабеу, неће ни убудуће бити сагласне да се, под плаштом УН, у земљама чланицама смењују режими и уклањају државници који нису по вољи Запада. Иако су Русији и Мјанмар и Зимбабве мање важни него Кини, очигледно је да је ово, после „удруженог” руско-кинеског вета прошле године, истовремено и сигнал свима да би ове две силе, које снажно утичу на политичка кретања у Азији, могле убудуће више усклађивати своје акције и интересе на међународном плану, посебно у УН.

Такав договор – да подсетимо – постигнут је приликом недавног боравка Дмитрија Медведева Кини, првој земљи коју је он посетио у својству председника Русије. Чини се да је сад направљен први корак на путу ка реализацији тог договора.