Šesti kineski veto

Kina i Rusija su u Savetu bezbednosti UN uložile veto na predlog zajedničke američko-britanske rezolucije o nametanju sankcija Zimbabveu zbog, kako se tvrdi u Vašingtonu i Londonu, nameštenih predsedničkih izbora koji Robertu Mugabeu omogućuju bezmalo doživotni ostanak na vlasti.

Događaj je, u analima UN, redak iz dva razloga.

Prvo, Narodna Republika Kina se od 1971. – kad je postala stalna članica Saveta bezbednosti, potisnuvši „Republiku Kinu” (Tajvan) – koristila pravom veta samo pet puta. To je 1972. učinila dvaput, kad se usprotivila prijemu Bangladeša u UN i nametanju mira na Bliskom istoku silom oružja. Treći put, 1997, nije odobrila angažovanje UN u Gvatemali. Četvrti put, 1999, nije odobrila produženje mandata snaga UN u Makedoniji, jer je Makedonija bila uspostavila diplomatske odnose s Tajvanom. Najzad, ona je, prošle godine, zajedno sa Rusijom, osujetila uvođenje sankcija Mjanmaru (Burmi).

Drugo retko obeležje sadašnjeg događaja je ponovni dvostruki veto Kine i Rusije, nakon prošlogodišnjeg. Pre toga su Kina i tadašnji Sovjetski Savez zajednički blokirali, daleke 1972, međunarodnu vojnu intervenciju na Bliskom istoku.

Prema statistici UN, šest kineskih veta je gotovo zanemarljivo u poređenju sa 254 veta koja su, do prošle godine, uložile ostale četiri velike sile u Savetu bezbednosti. SAD su se, na primer, pravom veta koristile 82, a Rusija, odnosno bivši Sovjetski Savez, 122 puta. (Nije bez razloga dugogodišnji šef sovjetske diplomatije Andrej Gromiko dobio nadimak „Mister Njet“.) Ali, od raspada SSSR-a do danas Rusija je veto koristila samo pet puta, a jednom je – oko Kosova – zapretila vetom.

Umesto veta, Kina je mnogo češće primenjivala strategiju uzdržavanja prilikom glasanja, čak i kad je njena spoljna politika imala ideološka obeležja, koja danas nema. Uzdržavanje, pri tome, nije poistovećivala sa neizjašnjavanjem. Svesna da se pretnja vetom i inače češće koristi nego sam veto – što je sastavni deo taktike preganjanja u Savetu bezbednosti – ona je strategiju uzdržavanja temeljila na redosledu svojih prioriteta o kojima, najčešće, nije glasno govorila. Kineska diplomatija svesno deluje zagonetno, tajanstveno, nepredvidivo.

To, međutim, nije isto što i neodređenost i nedoslednost, jer su principi kojih se Kina pridržava i o kojima vrlo glasno govori zasnovani na poštovanju suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta, kao i na nemešanju u unutrašnje poslove drugih država. Kina smatra da je suvereno pravo svake članice UN da ima poredak po sopstvenom izboru. Po pravilu, kineska diplomatija se zalaže da se sukobi rešavaju pregovorima između samih sukobljenih strana ili, ako to nije moguće, uz ispomoć regionalnih zainteresovanih organizacija, ali bez nametnutih spoljnih intervencija, osobito ako su one povezane sa interesima velikih sila.

Kina je i protiv međunarodnih ekonomskih i drugih sankcija, čak i pod okriljem UN, jer ih smatra „mačem sa dve oštrice”, od kojih jedna pogađa vlasti, a druga narod kažnjene zemlje. Još veći je protivnik međunarodnih vojnih ili drugih nasilnih intervencija, makar one bile predstavljene i kao humanitarne i makar se preduzimale pod plavom zastavom UN.

Ako proceni da takvu intervenciju ne može da spreči bez štete po svoje više interese – a viši interes je u prvom redu očuvanje bilateralne saradnje sa jakim ekonomskim partnerom ili ostvarenje nacionalnog strateškog cilja koje nije moguće bez saglasnosti Zapada – Kina će biti manje zagonetna: otvoreno će izneti svoj stav, a uzdržaće se prilikom glasanja.

Šta, u ovom kontekstu, znači šesti kineski veto – protiv sankcija Zimbabveu, a, uz to, u dosluhu s Rusijom?

Kineski ambasador u Ujedinjenim nacijama Vang Guangja objasnio je da „kriza u Zimbabveu ne predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti” i da „olako korišćenje ili pretnja sankcijama ne doprinosi rešavanju problema”. Kina smatra i da Savet bezbednosti ne treba da obezvređuje napore Južnoafričke Republike da u Zimbabveu, po nalogu Organizacije afričkog jedinstva, posreduje između predsednika Mugabea i opozicije, jer „osujećivanje pregovaračkog procesa vodi daljem pogoršanju situacije”. Najzad, kineski ambasador bio je prećutno saglasan sa ocenom ruskog ambasadora Vitalija Čurkina da Savet bezbednosti UN ne treba da se meša u tuđe unutrašnje poslove – samo zato što dve velike zapadne sile žele uklanjanje Mugabea s vlasti, kao što su nekad želele svrgavanje Sadama Huseina.

Mimo iskazanih principa, ostalo je i nešto neiskazano.

Prvo, uvođenje sankcija Zimbabveu ugrozilo bi kineske interese u toj zemlji, pa, posledično, i u Africi, gde Kina, potiskivanjem političkog uticaja i kapitala Zapada, postaje najuticajnija strana sila. Ona je glavni privredni partner Zimbabvea, jer Zimbabve raspolaže, pored ostalog, ogromnim rezervama platine i hroma, dragocenim za kinesku industriju. Zapadnim silama se stavlja do znanja, kao i u slučaju Mjanmara, da Kina neće dopustiti zaobilazno podrivanje njenih strateških interesa bilo gde u svetu.

Drugo, Amerika i Britanija se posredno upozoravaju da Kina i Rusija, bilo šta da same misle o Mugabeu, neće ni ubuduće biti saglasne da se, pod plaštom UN, u zemljama članicama smenjuju režimi i uklanjaju državnici koji nisu po volji Zapada. Iako su Rusiji i Mjanmar i Zimbabve manje važni nego Kini, očigledno je da je ovo, posle „udruženog” rusko-kineskog veta prošle godine, istovremeno i signal svima da bi ove dve sile, koje snažno utiču na politička kretanja u Aziji, mogle ubuduće više usklađivati svoje akcije i interese na međunarodnom planu, posebno u UN.

Takav dogovor – da podsetimo – postignut je prilikom nedavnog boravka Dmitrija Medvedeva Kini, prvoj zemlji koju je on posetio u svojstvu predsednika Rusije. Čini se da je sad napravljen prvi korak na putu ka realizaciji tog dogovora.