Уторак, 16.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: КЕВИЧ НЕАНГ, камбоџански сценариста и редитељ

Разрушена кућа мог детињства

Помирио сам се са тим да не зарађујем за живот од своје страсти, већ да живим своју страст која ми даје осећање слободе
Кевич Неанг (Фото: Д. Лакић)

62. СОЛУН

Солун – Велики стамбени објекат у Пном Пену, назван „Бела зграда”, још 1963. године заједнички су дизајнирали камбоџански архитекта Лу Бан Хап и његов француско-украјински колега Владимир Болијански, према урбанистичким плановима реновирања које је осмислио модернизатор Ван Моливан још у време краља Сиханука. Ова државна зграда у срцу града, намењена службеницима министарства културе, потпуно је испражњена у време владавине Црвених кмера, када је тада опустошени Пном Пен постао прави град духова. Осамдесетих година прошлог века после политичког пада злогласних Црвених кмера чије су крваве акције пуниле насловне странице светских медија па и „Политике”, „Белу зграду” су поново населили уметници, па и отац младог камбоџанског филмског аутора Кевича Неанга, иначе вајар који је ту засновао породицу и отхранио своју децу. До почетка 21. века овај крај који је брзо пропадао населили су и дилери дроге и проститутке, стекао је лошу репутацију, годинама су кружиле гласине о његовом рушењу и продаји јапанској компанији што се на крају и десило.

Родни дом Кевича Неанга (33) сравњен је са земљом, а сцене исељавања његове породице и комшија и расплитање личних и заједничких судбина нижу се у његовом дебитантском дугометражном играном филму „Бела зграда”, копродукцијски подржаном и од кинеског редитеља Ђа Ђангкеа, са којим је већ освојио награду на 78. Венецијанском фестивалу (програм „Хоризонти”) и сада се нашао у главном такмичарском програму 62. Солунског фестивала (откупљен је и за приказивање у Србији)...

„Бела зграда” је тематски присутна и у вашим документарним филмовима, она је очигледно црна кутија ваше личне приче?

Јесте, зато што сам тамо рођен и одрастао. Била је то јединствена грађевина и симбол периода који се губи и нестаје. Ту је била формирана заједница сликара, музичара, песника, кројача, уметника различитих врста и свима су врата била отворена и у тако посебној атмосфери и сам сам растао као уметник, почео прво да се бавим традиционалним плесом у оквиру невладине организације „Камбоџанска жива уметност” где сам се први пут и сусрео са снимањем звука и видео-монтажом. Нестанак „Беле зграде” нам је свима ишчупао срца. Мене то прогања у сновима, а очигледно и у филмовима.

Из филма „Бела зграда” (Фото:  62.ТИФФ)

Није идеја само у рушењу родног дома већ и уништењу живота различитих генерација?

Тачно, а у посебан фокус стављам младу генерацију. Мислим да је важно да знају шта се све дешавало у Камбоџи. Јаз између генерација је велики. Генерација мојих родитеља је исцрпљена. Фокусира се на рад и безбедност и носи тешку трауму рата. Млађа генерација је динамичнија и страственија, са сновима за будућност. Одрастајући овде нисам био охрабриван да изражавам своје емоције или причам о личном животу и сновима. То је ствар традиције и културе. О политици не смемо да говоримо. Понекад се осећам као да живим у земљи која је у некој врсти полусна, јер се све креће тако споро. Кроз своје младе главне јунаке желео сам да се приближим млађој публици и улијем жељу, амбицију и наду и подстицај да развију своје критичке способности.

Постоји ваша различита лична емоција у документарцу „Синоћ сам те видео како се смешкаш” и сада у играном филму „Бела зграда”, а место приче је исто?

Снимајући документарац осећао сам се пасивно у односу на принудно исељење из стана у ком сам живео са родитељима, немоћан да се изборим са надмоћним силама. Радећи играни филм на ову тему био сам у могућности да замислим те силе, створим кохерентне ликове и на неки начин да се борим против очаја и заборава како бих подсетио и испитао публику и изазвао дебату. Мој млади протагониста Самнанг је мој алтер его, посматра све око себе, али није пасиван. Поставља питања и покушава да се његов глас чује. Његов отац у филму је попут мојег. Његов ножни прст је инфициран због дијабетеса баш као и прст мог оца у стварном животу. Као многи Камбоџанци ни он није веровао много лекарима већ се лечио природном медицином док му нису ампутирали ногу. Лик оца најбоље представља ту сломљену генерацију, жртве Црвених кмера, која је своје ране пренела на нас. Ако је сваки појединац сломљен како могу нешто да изграде заједно? Политичарима је зато лако да размахну баука претње, јер страх је ефикасно средство. Несвесно ми смо још трауматизовани, а наше друштво пати од болести страха. Све у филму је и доста лично и заиста блиско стварности.

Чак и оно да мајка стално прекида сина када год покушава да проговори и пита о искуствима живота под Црвеним кмерима?

Родитељи су ми мало причали о свом животу под Црвеним кмерима и то су углавном чинили да би мојој браћи и сестрама указали како не знамо колико смо заправо срећни и да не треба да се жалимо. Желео сам да покажем и тај аспект камбоџанске културе. Код нас се каже: „Када одрасли причају, слушајте и не прекидајте”, а мој јунак стално поставља питања и показује жељу за афирмацијом.

Ваша „Бела зграда” заправо у себи има три дела?

Да, први део представља безбрижност младости, када се сећате посебног, веома срећног дана као у сну пред брутално буђење и суочавање са стварношћу и одговорношћу. Други део је духовна кућа, ближи је нечему невидљивом. За мене тај део говори о анксиозности и јазу између генерација и то све до секвенце снова која реконструише стварни сан који сам имао. Према нашем систему веровања сањати згодну, добро обучену особу одличног здравља предсказује несрећу. Трећи део је монсун и тај део је горко-сладак. Многи људи расељени из Беле зграде” населили су села својих предака. У филму је то мирно место окружено природом, али и место сцене немогућег окупљања Самнангове породице. Баш као сезона монсуна који освежава, ревитализује и доноси наговештај меланхолије и Самнанг је другачији. Не знамо коју ће судбину одабрати. Остати са породицом или кренути даље сам.

Ви сте кренули храбро у филмску режију?

Открио сам филм касно, почетком двадесетих година живота и када сам га открио, постао је повезан са мојим бићем. У Камбоџи нису постојале филмске школе, учио сам филм по кино клубовима, а пресудно је било присуство филмској радионици коју је шест месеци држао Дејви Чоу, камбоџански редитељ који живи у Француској.  Упознао ме је са Рити Паном који је постао мој ментор и продуцент што ми је омогућило и да своје филмове показујем на светским фестивалима.

Има ли довољно биоскопа у Камбоџи, каква је филмска индустрија?

Камбоџа има веома малу филмску индустрију, тржиште је мало, ми смо земља од свега шеснаест милиона људи од којих је веома мало оних који иду у биоскоп или познају филм. Број мултиплекса је експлодирао последњих година, али у њима се приказују холивудски, кинески или тајландски блокбастери. Врло мало филмова се производи локално, не постоје филмски фондови и финансирање је велико питање. Министарство културе нас подржава кроз своје одељење за кинематографију и камбоџанску филмску комисију. Не постоје филмске школе, а професионални стандарди су ниски. Велики број младих људи је сада заинтересован за филмски посао, али је више редитеља него продуцената. Помирио сам се са тим да не зарађујем за живот од своје страсти, већ да живим своју страст која ми даје осећање слободе.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

n ercegovac
Lepa zemlja s izuzetnim kulturnim nasleđem: divni plesovi, poput onih od nebeskih nimfi ansara, začuđujući teatar senki (stariji brat filmske umetnosti), neverovatni Ankgor. Još uvek uglavnom žive siromašno, ali imaju šansu da se izvuku sad kad su izvan vrtloga velike geopolitičke igre koja ih je bila dovela do ruba propasti.
alisa
Komunizam ili borba zapadnih sila protiv komunizma?
Иван Грозни
До пропасти су их довели комунизам и поља смрти.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.