Ponedeljak, 27.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: KEVIČ NEANG, kambodžanski scenarista i reditelj

Razrušena kuća mog detinjstva

Pomirio sam se sa tim da ne zarađujem za život od svoje strasti, već da živim svoju strast koja mi daje osećanje slobode
Кевич Неанг (Фото: Д. Лакић)

62. SOLUN

Solun – Veliki stambeni objekat u Pnom Penu, nazvan „Bela zgrada”, još 1963. godine zajednički su dizajnirali kambodžanski arhitekta Lu Ban Hap i njegov francusko-ukrajinski kolega Vladimir Bolijanski, prema urbanističkim planovima renoviranja koje je osmislio modernizator Van Molivan još u vreme kralja Sihanuka. Ova državna zgrada u srcu grada, namenjena službenicima ministarstva kulture, potpuno je ispražnjena u vreme vladavine Crvenih kmera, kada je tada opustošeni Pnom Pen postao pravi grad duhova. Osamdesetih godina prošlog veka posle političkog pada zloglasnih Crvenih kmera čije su krvave akcije punile naslovne stranice svetskih medija pa i „Politike”, „Belu zgradu” su ponovo naselili umetnici, pa i otac mladog kambodžanskog filmskog autora Keviča Neanga, inače vajar koji je tu zasnovao porodicu i othranio svoju decu. Do početka 21. veka ovaj kraj koji je brzo propadao naselili su i dileri droge i prostitutke, stekao je lošu reputaciju, godinama su kružile glasine o njegovom rušenju i prodaji japanskoj kompaniji što se na kraju i desilo.

Rodni dom Keviča Neanga (33) sravnjen je sa zemljom, a scene iseljavanja njegove porodice i komšija i rasplitanje ličnih i zajedničkih sudbina nižu se u njegovom debitantskom dugometražnom igranom filmu „Bela zgrada”, koprodukcijski podržanom i od kineskog reditelja Đa Đangkea, sa kojim je već osvojio nagradu na 78. Venecijanskom festivalu (program „Horizonti”) i sada se našao u glavnom takmičarskom programu 62. Solunskog festivala (otkupljen je i za prikazivanje u Srbiji)...

„Bela zgrada” je tematski prisutna i u vašim dokumentarnim filmovima, ona je očigledno crna kutija vaše lične priče?

Jeste, zato što sam tamo rođen i odrastao. Bila je to jedinstvena građevina i simbol perioda koji se gubi i nestaje. Tu je bila formirana zajednica slikara, muzičara, pesnika, krojača, umetnika različitih vrsta i svima su vrata bila otvorena i u tako posebnoj atmosferi i sam sam rastao kao umetnik, počeo prvo da se bavim tradicionalnim plesom u okviru nevladine organizacije „Kambodžanska živa umetnost” gde sam se prvi put i susreo sa snimanjem zvuka i video-montažom. Nestanak „Bele zgrade” nam je svima iščupao srca. Mene to proganja u snovima, a očigledno i u filmovima.

Iz filma „Bela zgrada” (Foto:  62.TIFF)

Nije ideja samo u rušenju rodnog doma već i uništenju života različitih generacija?

Tačno, a u poseban fokus stavljam mladu generaciju. Mislim da je važno da znaju šta se sve dešavalo u Kambodži. Jaz između generacija je veliki. Generacija mojih roditelja je iscrpljena. Fokusira se na rad i bezbednost i nosi tešku traumu rata. Mlađa generacija je dinamičnija i strastvenija, sa snovima za budućnost. Odrastajući ovde nisam bio ohrabrivan da izražavam svoje emocije ili pričam o ličnom životu i snovima. To je stvar tradicije i kulture. O politici ne smemo da govorimo. Ponekad se osećam kao da živim u zemlji koja je u nekoj vrsti polusna, jer se sve kreće tako sporo. Kroz svoje mlade glavne junake želeo sam da se približim mlađoj publici i ulijem želju, ambiciju i nadu i podsticaj da razviju svoje kritičke sposobnosti.

Postoji vaša različita lična emocija u dokumentarcu „Sinoć sam te video kako se smeškaš” i sada u igranom filmu „Bela zgrada”, a mesto priče je isto?

Snimajući dokumentarac osećao sam se pasivno u odnosu na prinudno iseljenje iz stana u kom sam živeo sa roditeljima, nemoćan da se izborim sa nadmoćnim silama. Radeći igrani film na ovu temu bio sam u mogućnosti da zamislim te sile, stvorim koherentne likove i na neki način da se borim protiv očaja i zaborava kako bih podsetio i ispitao publiku i izazvao debatu. Moj mladi protagonista Samnang je moj alter ego, posmatra sve oko sebe, ali nije pasivan. Postavlja pitanja i pokušava da se njegov glas čuje. Njegov otac u filmu je poput mojeg. Njegov nožni prst je inficiran zbog dijabetesa baš kao i prst mog oca u stvarnom životu. Kao mnogi Kambodžanci ni on nije verovao mnogo lekarima već se lečio prirodnom medicinom dok mu nisu amputirali nogu. Lik oca najbolje predstavlja tu slomljenu generaciju, žrtve Crvenih kmera, koja je svoje rane prenela na nas. Ako je svaki pojedinac slomljen kako mogu nešto da izgrade zajedno? Političarima je zato lako da razmahnu bauka pretnje, jer strah je efikasno sredstvo. Nesvesno mi smo još traumatizovani, a naše društvo pati od bolesti straha. Sve u filmu je i dosta lično i zaista blisko stvarnosti.

Čak i ono da majka stalno prekida sina kada god pokušava da progovori i pita o iskustvima života pod Crvenim kmerima?

Roditelji su mi malo pričali o svom životu pod Crvenim kmerima i to su uglavnom činili da bi mojoj braći i sestrama ukazali kako ne znamo koliko smo zapravo srećni i da ne treba da se žalimo. Želeo sam da pokažem i taj aspekt kambodžanske kulture. Kod nas se kaže: „Kada odrasli pričaju, slušajte i ne prekidajte”, a moj junak stalno postavlja pitanja i pokazuje želju za afirmacijom.

Vaša „Bela zgrada” zapravo u sebi ima tri dela?

Da, prvi deo predstavlja bezbrižnost mladosti, kada se sećate posebnog, veoma srećnog dana kao u snu pred brutalno buđenje i suočavanje sa stvarnošću i odgovornošću. Drugi deo je duhovna kuća, bliži je nečemu nevidljivom. Za mene taj deo govori o anksioznosti i jazu između generacija i to sve do sekvence snova koja rekonstruiše stvarni san koji sam imao. Prema našem sistemu verovanja sanjati zgodnu, dobro obučenu osobu odličnog zdravlja predskazuje nesreću. Treći deo je monsun i taj deo je gorko-sladak. Mnogi ljudi raseljeni iz Bele zgrade” naselili su sela svojih predaka. U filmu je to mirno mesto okruženo prirodom, ali i mesto scene nemogućeg okupljanja Samnangove porodice. Baš kao sezona monsuna koji osvežava, revitalizuje i donosi nagoveštaj melanholije i Samnang je drugačiji. Ne znamo koju će sudbinu odabrati. Ostati sa porodicom ili krenuti dalje sam.

Vi ste krenuli hrabro u filmsku režiju?

Otkrio sam film kasno, početkom dvadesetih godina života i kada sam ga otkrio, postao je povezan sa mojim bićem. U Kambodži nisu postojale filmske škole, učio sam film po kino klubovima, a presudno je bilo prisustvo filmskoj radionici koju je šest meseci držao Dejvi Čou, kambodžanski reditelj koji živi u Francuskoj.  Upoznao me je sa Riti Panom koji je postao moj mentor i producent što mi je omogućilo i da svoje filmove pokazujem na svetskim festivalima.

Ima li dovoljno bioskopa u Kambodži, kakva je filmska industrija?

Kambodža ima veoma malu filmsku industriju, tržište je malo, mi smo zemlja od svega šesnaest miliona ljudi od kojih je veoma malo onih koji idu u bioskop ili poznaju film. Broj multipleksa je eksplodirao poslednjih godina, ali u njima se prikazuju holivudski, kineski ili tajlandski blokbasteri. Vrlo malo filmova se proizvodi lokalno, ne postoje filmski fondovi i finansiranje je veliko pitanje. Ministarstvo kulture nas podržava kroz svoje odeljenje za kinematografiju i kambodžansku filmsku komisiju. Ne postoje filmske škole, a profesionalni standardi su niski. Veliki broj mladih ljudi je sada zainteresovan za filmski posao, ali je više reditelja nego producenata. Pomirio sam se sa tim da ne zarađujem za život od svoje strasti, već da živim svoju strast koja mi daje osećanje slobode.

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

n ercegovac
Lepa zemlja s izuzetnim kulturnim nasleđem: divni plesovi, poput onih od nebeskih nimfi ansara, začuđujući teatar senki (stariji brat filmske umetnosti), neverovatni Ankgor. Još uvek uglavnom žive siromašno, ali imaju šansu da se izvuku sad kad su izvan vrtloga velike geopolitičke igre koja ih je bila dovela do ruba propasti.
alisa
Komunizam ili borba zapadnih sila protiv komunizma?
Иван Грозни
До пропасти су их довели комунизам и поља смрти.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.