Помогао Русима на путу за Берлин

Радош Чубрић (73) био је један од најталентованијих спортиста Србије свих времена. Његов таленат испољавао се у више области: биолошки је био предодређен за велике напоре. Имао је 40 откуцаја срца у миру, а после највећег замора пулс му се враћао у првобитно стање само за минут, два... Поседовао је урођену снагу којом је "рушио" сваку препреку... По карактеру је био рођени борац без мане и страха... А овај "натчовек" није био ускраћен ни за емоције. Речи "боримо се за отаџбину" биле су за њега најјачи допинг...

Радош је у свом селу, у Сирчи поред Краљева, као земљорадник, играо фудбал, али све спортске амбиције задовољио је у бициклизму. Али, у тај спорт је, на прави начин, ушао тек кад је имао 24 године! А да је сео на бицикл десетак година раније, и да је имао све услове за прави рад, не би му, врло је могуће, био раван ни некада чувени Белгијанац, шампион света, Еди Меркс. Ипак, Радош је у овом спорту, само својом вољом и упорним, самосталним тренинзима, постигао завидне резултате.

Кад сте први пут победили?

У првој трци! Догодило се то 1. маја 1953. године. На стази су били бициклисти из два села, из моје Сирче и наше комшије из Ратине. Имао сам тада 19 година. Пре ове трке играо сам фудбал у селу. Био сам голман, бек и центархалф, а после тога сам лопту заменио бициклом са кога и сад силазим само кад спавам.

Који клуб је био Ваш?

Металац из Краљева је био и остао мој клуб. И у клубу сам старт обележио победом, и то обичним бициклом, "контрашем". На Шампионату Југославије у Шапцу, 1954. године, на мене нико није рачунао. Били су ту велики клубови и најбољи возачи из Србије, Хрватске, Словеније... Али, био сам и тада бољи од свих...

Да ли је било позива у друге екипе?

Јесте. Позвао ме Партизан. Тада војни клуб. У Металцу су одлучили да ме не пусте и уследио је очекиван догађај: морао сам да одем на одслужење војног рока. У војсци сам, у Загребу, био две године. Тада нисам тренирао, а после одслужења војног рока отишао сам с Љубицом пред матичара. Оженио сам се. Моји су имали лепо имање. Морао сам да радим на њиви, па ми је бицикл служио само за превоз.

И кад сте се вратили бициклизму?

Тек 1958, кад сам имао 24 године. Отишао сам из Сирче у Краљево да гледам неку трку, а пре старта председник Металца ми је предложио да и ја учествујем. Рекао ми је: "Ајде, Жућо (био сам риђокос), можеш ти то... И могао сам. Победио сам у тој трци. После тога сам победио у још три трке, па сам бициклизам схватио озбиљно. Купио сам нови бицикл. Почео сам тада сваки дан да тренирам.

Како сте тренирали?

Дању сам, као сваки сељак, обрађивао њиву, а крајем дана, па до дубоко у ноћ, возио сам бицикл. Нисам имао ни тренера, ни саветника, ни лекара. Био сам потпуно сам... Возио сам бицикл по 50, 70, 100, 200 километара... Чак и од Краљева до Београда и назад, без одмора, а то је 360 километара... Бандере поред пута су ми биле "ривали". Давао сам себи циљеве: "нападам" по 20 бандера у пуном спринту... Сељаци су ме, уз пут, поздрављали, а понеко се и крстио...

Шта сте променили у раду као члан државног тима?

Мењао сам дужину вожње. По плану који сам добио требало је, на пример, да пређем 70 километара, а ја пређем 90, они мени програмом одреде дужину од 80 километара, а ја пређем 100... У то време сам прелазио око 27.000 километара годишње. У каријери сам бициклом прешао, сигурно, око 400.000 километара, а то практично значи као да сам десет пута обишао Земљину куглу по екватору (40.076 километара)!

Како сте се понашали у току трке?

Гледао сам шта раде велики возачи, фаворити... Кад неки ас, као што је био наш Веселин Петровић, мења брзину, мењам је и ја, а кад се он ухвати за капу, учиним то, махинално, и ја... Једини који је хтео нешто да ми покаже био је Невио Валчић из Пуле. Јесте Хрват, али био ми је као брат. Тако смо се ословљавали све до прошлог пролећа кад је, нажалост, умро.

Које трке посебно памтите?

Два пута сам био победник трке "Кроз Југославију" која се бодовала за шампионат света. Возио сам у тркама око Туниса, Алжира, Марока, Француске, Канаде, па у Енглеској, Румунији, Швајцарској. У Тунису сам био други, у Канади трећи... У свим овим тркама, па и у оној "Кроз Југославију" био сам углавном без помоћи екипе. Јер, Словенци су радили за себе, Хрвати за себе... Ми се договоримо да сви радимо за онога који први обуче жуту мајицу. Ја освојим прву етапу, а они кажу да је још рано да раде за мене... А кад то учини Словенац, трка се у нашој екипи "затвара", сви возимо за њега...

Како сте им враћали мило за драго?

Само победама у борби са целом екипом. На пример, у трци по Словенији њихов тренер и савезни селектор Заношкар наредио је свима у екипи да ме у току трке "затворе", да не могу да прођем. Али, ја сам их разбио страшним темпом од старта. И на циљ, у Љубљану, стигао сам неколико минута пре свих... Сећам се тада наслова у њиховим новинама: "Стигао је Цезар". Тако су ме звали Словенци због свих победа.

Чега се радо сећате?

Једне од десет мојих трка, Праг–Варшава–Берлин, кад сам помогао браћи Русима у великој борби на путу за Берлин. Јуриј Мелихов је носио жуту мајицу, био је први по пласману, али је тога пута заостао. Био сам уз њега, у другој групи. Он је морао да стигне прву групу да би задржао жуту мајицу. Његов тренер је колима долазио до нас и храбрио га, али Мелихов је говорио: "Не могу да прођем, не могу сам...". Остали возачи су му затварали пут... А кад му је тренер опет пришао и викнуо: "Јуриј, за родину, за родину..." (за отаџбину), мени се коса дигла на глави... Обишао сам Руса и рекао му: "Јуриј, крени". И помогао сам му да стигне водећу групу...

Да ли су Вам Руси вратили тај дуг?

Богами, јесу. Догодило се то на трци "Кроз Југославију". Ја сам носио жуту мајицу, а Словенци, возачи из моје екипе, хтели су да ми "скину" мајицу. Руски тренер, онај из претходне трке, понудио ми је помоћ. Руси су ми тада, у више етапа, помагали да ухватим водеће, да појачам темпо... Тада сам био победник те трке. Кад сам питао Русе шта могу да учиним за њих, тражили су ми само једну пумпу. Купио сам им пет пумпи, за целу екипу...

Кад Вам је било најтеже?

Кад ме на путу, у току тренинга, ударио аутобус. Сломљена ми је тада карлична кост. Било је то 1968. године, кад сам био у великој форми пред полазак на Олимпијске игре у Мексику. Лекари нису веровали да ћу проходати, а ја сам, надљудском упорношћу, годину дана касније био у седлу. Успео сам да се изборим и за учешће на Олимпијским играма у Минхену 1972. године. Али, нисам ја више био онај Радош као пред Игре у Мексику...

Како сте у оно време сарађивали са државом?

Као и сви Срби у том периоду. Што нам се каже, ми смо послушали као одлуку оних који брину о народу. Фабрика "Магнохром" се ширила до мог имања, па затим мало више од тога и на крају ми је "прогутала" и кућу. За прва три хектара одузете земље нисам добио ништа. То ми је био као вишак имовине. Остатак земље и кућу платили су ми по цени коју су одредили... Сад имам кућу на периферији Краљева и мало земље у Сирчи. За 35 година стажа, као возач, па механичар и тренер у клубу, добио сам пензију од 12.000 динара.

Чиме се поносите?

Синовима. Рајко (49) је архитекта, а Радиша (45) ради у клубу. Обојица су, као и ја, били истакнути бициклисти, чланови државног тима. Сви смо учествовали на олимпијским играма, што је податак за Гиниса – тројица олимпијаца из једне куће. Ја сам био у Минхену 1972, Рајко у Сеулу 1988, а Радиша у Барселони 1992. године. Имам и четворо унучади. А Љубица и ја још имамо снаге за рад по башти и за "дружење" са кокошкама на имању у Сирчи. Тако одржавамо живот у сваком смислу те речи...

Колико Вам помажу синови?

Љубица и ја не желимо да будемо никоме на терету. Држимо се оне народне: "Кад родитељи помажу деци, срећни су и родитељи и деца, а кад деца помажу родитељима, несрећни су и деца и родитељи". Помоћ сам очекивао од спортских савеза. Четрнаест година сам био у државном тиму, али нисам био у категорији освајача медаља на европским и светским такмичењима, а само они имају право на новчану надокнаду. Мислим да је требало да се направи и друга категорија помоћи за оне који су то заслужили – по свему што су учинили за спорт ове земље. 

Коме, ипак, можете да захвалите због свега што сте постигли?

Само мојој Љубици. Она је увек подносила највећу жртву у току свих тих година. Радила је сама на њиви, око куће и у кући... Подизала је и васпитавала синове. А све то време је, уз све муке, стрепила за мене, за исходе тих трка, за моје здравље... И све то доживљавала је поново кад су синови били у седлу широм Европе и света. Ипак, кад она говори о себи само каже: "Јесте, била жртва, али срећна жртва".