Логистика јадарита

Размишљам и покушавам да одгонетнем због чега су рудници генерално, а литијума посебно, лоцирани углавном у пустињским, скоро ненасељеним просторима.

Одмах ми се, вероватно по инерцији, намеће екологија са свим својим изазовима. Затим су ту потенцијални проблеми с локалним становништвом, културно-историјским добрима...

Колики је у свету томе значај логистичко-транспортних решења?

Идемо редом: за нормалан рад рудника јадарита крај Лознице, према документацији компаније „Рио Сава”, годишњи биланс основних улазних репроматеријала у тонама је импозантан: концентрована сумпорна киселина 320.000, емулзиони експлозив 1.300– 2.600, каустична сода 1.500, хлороводонична киселина 1.900, калцинирана сода 110.000 тона, негашени креч 60.000 и цемент за запуњавање 85.000. Укупно око 580.000 тона, од чега више од половине чине експлозивне и опасне хемикалије.

У билансу производа (излаз) доминирају борна киселина (300.000 тона), натријум-сулфат (260.000 тона) и литијум-карбонат ( 60.000 тона) – укупно 620.000 тона.

На крају је, можемо га назвати и интерним превозом, највећа маса рудног материјала(?), индустријског отпада (1,4 милиона тона), агрегата за запуњавање (600.000 тона) и агрегата за подграду (160.000 тона), укупно 2.160.000 тона.

Планину коју чини више од три милиона тона течних, прашкастих и чврстих, истовремено опасних и експлозивних материјала, треба довозити, претоваривати и одвозити друмским или железничким путем нашим путевима или нашим пругама. По киши, снегу, великим врућинама и ко зна каквим климатским непогодама. Скоро трећина ове планине, односно 1,2 милиона тона, мора бити транспортована кроз пола Србије, читаву Рађевину и поред Лознице.

Постоји ли алгоритам који може да нам прикаже све ризике и, сигурно могу рећи, негативне ефекте свакодневног проласка око 300 до 400 већих или мањих камиона. Ова анализа треба да обухвати и буку, издувне гасове, прашину, саобраћајне гужве и бројне друге факторе.

Да ли је ипак пустиња оптимална локација?

Бранко Николић,
Београд