Избећи судбину малих народа

Године које се завршавају цифром осам, у српској историји имају, изгледа, извесну симболику. Тако смо ове године већ обележили неколико важних „јубилеја” – 130 година од успостављања српске државности, 60 година од Резолуције Информбироа, 40 година од великих студентских демонстрација, 20 година од протеста познатих као „антибирократска револуција”, 10 година од почетка оружане побуне Албанаца на Косову...

Крајем 2008. обележићемо још једну годишњицу – девет деценија од настанка прве заједничке државе Јужних Словена. Само, тај догађај носиће и извесну симболику. Јер, југословенске државе више нема, а њени народи одавно су кренули свако својим путем, уз још магловиту перспективу да се једног дана поново сретну негде у „уједињеној Европи”. Зато народи који су чинили бившу Југославију ту годишњицу дочекују разједињени, уз, чак и у историографији изражену, тежњу да се међу њима истакну разлике, а деценије заједничког живота што пре забораве.

О узроцима настанка и распада Југославије, покушајима политичке ревизије наше прошлости, кретањима у српској историографији, искушењима кроз које пролазе српска држава и народ и суочавањима с разним облицима тоталитаризма разговарамо с Љубодрагом Димићем, професором на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду и једним од наших најпознатијих историчара.

Професоре Димићу, у чему је највећи значај годишњица које, током 2008, обележавамо?

Показало се да су године које се завршавају са цифром осам важне преломнице у историји српског народа. Међу годинама које су урезане у нашу историју свакако су 1848. (време револуције), 1878 (Берлински конгрес), 1918. (настанак Краљевине СХС), 1948. (сукоб са Информбироом), 1968. (студентски бунт), али су, код народа који „производи историју” у толикој мери да често није у прилици да је ваљано проучи и многе друге обележене као „историјске”. Оно што је посебно важно је да су многи од тих догађаја били таквог значаја да су директно утицали на промену опште друштвене, а тиме и историјске свести. Јер, промене у политици увек су утицале на друштвену мисао, па тиме и на историографију. Нове представе о прошлости најчешће су одузимале или смањивале значај претходне власти и представљале идеолошку рехабилитацију појединих покрета или личности, па је претходни поредак увек обесмишљаван, а власт рушена тако што је мењана и њена „званична” слика о прошлости. Таква ревизија историје никада нема за циљ да саопшти истину, већ да обезбеди легитимитет и оправдање за „нову реалност”. Зато ове промене неминовно прати и „удар на прошлост”.

Значи ли то да епохални догађаји које симболизују године 1918, 1945. или 1989. и у историјској науци остављају видне последице?

Стварањем Краљевине СХС догодио се миленијумски преврат, јер је та држава настала на рушевинама великих царстава. Нови, овог пута идеолошки, преврат догодио се 1945, а следећи удар следио је крајем осамдесетих, када се крај хладног рата и крах једне идеолошке империје поклопио с распадом државе. Последице тог догађаја још се осећају у нашој, историографији осталих јужнословенских народа, тумачењима историје која настају на Истоку и Западу. У државама насталим распадом Југославије постоји жеља да се створи нова слика прошлости и то тако што ће се деценије заједничког живота избрисати, а властити народ представити као жртва бивше заједнице, њеног режима и народа с којим се, до јуче, живело. Понегде то добија облике социјалне патологије и зато је опасно када такве псеудоистине почну да обликују животе људи. 

Како се то одразило на наше друштво?

Српски народ је, нажалост, више пута био у прилици да га историја изненади. То се дешава онима који нису у прилици да сагледају кључне процесе дугог трајања који су се зачели у прошлости, пресудно утичу на тренутак у коме живимо и наговештавају будућност. То се дешава онима који поверење у тумачењу прошлости дају политичару а не научнику. У деценијама комунистичке власти заборавили смо сопствену прошлост, а кад се распала Југославија посегнули смо за искуствима 19. века непримењивим у новим околностима. Зар вам се не чини да се данас, под утицајем политике, стидимо и одричемо своје антифашистичке прошлости и то у тренутку када је многи народи, с којима смо до јуче живели заједно, измишљају или, у најбољем случају, преувеличавају? Заборавља се да истину о прошлости, ипак, саопштава историчар и то није привилегија једне струке, већ резултат научног истраживања .

Може ли се то приметити и по новим уџбеницима историје?

За сваку власт уџбеници представљају конкретизацију тежњи и циљева које је друштво наменило школи. Њихову природу суштински одређује чињеница да је историја схваћена као научна дисциплина, уклопљена у национални оквир и културу, али и својим универзалним начелима, у дијалогу са светом. Када тога нема, уџбеници губе смисао, враћају се у аутархичност националне историографије или воде губитку идентитета. Једна од ствари које су код нас уочљиве је да аутори уџбеника своја убеђења, вредносне судове а некад и емоције представљају као „заједнички именитељ” знања до којих је досегла сама струка. А то су ствари које никада не треба чинити. Уџбеници морају бити писани с мером, на основу чињеница и понудити општеприхваћене вредности и мишљења.  

Важи ли и данас правило да историју пишу победници?

Покушаји злоупотребе историје постојали су увек, па ни наше време не представља изузетак. То је последица убеђења да они који владају имају потребу да контролишу друштвену, а тиме и историјску свест поданика, као њен битан сегмент. Зато и постоје покушаји да се историја поништи, употреби или прилагоди, што су три одлике њене злоупотребе. Често слушамо флоскуле „заборавите прошлост и окрените се будућности” или „историја почиње од нас”, које су последице таквог размишљања. Узми из историје оно што ти треба и то искористи за себе, правило је које је и данас, у ери глобализације, веома присутно. Упоредо с тим, намеће се колективни заборав читавим народима, чиме им се одузима прошлост и право да на њеном искуству граде будућност.  

Како са ове дистанце гледате на настанак југословенске државе?

Када се говори о Југославији, говори се о нашој историји 20. века. Она је настала на темељу једне модерне идеје која је грађанина стављала испред његове вере, расе, језика... По својој природи југословенска идеја је била модерна, интегративна идеја чији носилац је била елита тадашњег друштва, код које је постојала свест да једино јака држава може издржати трку с временом и утакмицу с тржиштем, капиталом... Била је то тежња да прерастањем својих граница и уједињењем југословенских народа израсте држава која ће бити субјект историјских процеса у новом времену. Зато су и британски дипломати још 1919. истицали да ће се она за много шта питати ако успе да пронађе унутрашњи мир и равнотежу. Али, тај мир Југославија није нашла и зато се, у судару с тешкоћама, заосталошћу, наслеђем и притисцима идеја југословенства претворила у своју негацију.

Ипак, стиче се утисак да је у том судару с тлом српски народ најгоре прошао?

Колико је уједињење било значајно за српску елиту говори чињеница да је, још 1914. српска влада, као ратни циљ, ту идеју ставила у исти раван са ослобођењем. На темељу српске државности настао је темељ те нове државе, а Србија је својом војском одредила њене границе. Велике жртве зарад опстанка Југославије српски народ поднео је и у Другом светском рату. На основу чињеница какве су државотворно искуство и основне полуге власти, можемо рећи да су ову државу Срби пресудно обликовали. Када се томе дода да је и највећи део српског народа живео унутар југословенских граница, јасно је колико су тешке последице њеног распада.

Како из те перспективе оцењујете историјски тренутак у којем се српски народ и држава налазе?

Нажалост, ограниченост видика партијских вођа и даље је уочљива, тако да је на делу већ виђена тактика одуговлачења уместо решавања проблема. Оптерећује нас наслеђе прошлости, постављени циљеви су магловити, жеља да се достигну недовољна, а демократизација друштва и реформе још чекају архитекте. Све то елиту удаљава од потребе за споразумом који би довео до изласка из кризе, а с таквим односом Срби ће тешко избећи неуспехе намењене малим народима. Политички лидери морају схватити да се овде, у локалним оквирима, дешава светска историја и покушати да, упркос свих тешкоћа заокрете у светској политици искористимо за своје циљеве. Најгори је онај пут који поништава вековну европску вертикалу, потврђену у нашој историји, у којој постоје и исток и запад.

-----------------------------------------------------------

Шта је нама Југославија

Данас нису ретки они који са индигнацијом одбацују и сваки помен речи Југославија и не увиђају егзистенцијални значај потребе да се искуство те државе, у којој је српски народ провео свој 20. век, критички преиспита и промисли. Напад на Југославију несумњиво је био у функцији поништавања и последњих остатака заједничке југословенске историјске свести као дела опште друштвене свести и идентитета некадашњих њених држављана. У истој функцији била су и ревизионистичка тумачења рата и његових актера, посебно антифашизма као његовог средишњег садржаја. Покушаји да се сарадња са окупатором представи као последица доследног антикомунизма, антифашизам означи „провокацијом” окупаторских снага, не пристајање на ропство и борба за слободу окарактерише као „ирационални бунт”, квислинштво поистовети с „разумном националном политиком”, фашистичке групе добијају ореол бораца за демократију, не могу да издрже критику историје као тока. Такав радикални ревизионизам, који инсистира на „селективном сећању” и „организованом забораву”, настоји да измени однос према значају југословенске државе и антифашистичком карактеру југословенске револуције, покушава да националну издају оправда антикомунизмом, који селектује чињенице, адаптира закључке, нуди тенденциозна објашњења, брише друштвено сећање и на крају обесмишљава и друштвену функцију историчара, сматрамо штетним. Није у питању покушај да се истражи и сазна прошлост, већ настојање да се опет „по мери политике” изврши обрт историографске перспективе. Зар нисмо све то већ једном проживели? Зар се заборавља да истину о прошлости не саопштава Народна скупштина која, према политичкој потреби и у складу са односом снага у поједином сазиву, покушава да изједначава и рехабилитује учеснике једног давног рата? Зар се заборавља да истину о прошлости не изричу ни домаћи ни страни судови и политички трибунали који правду „мере“ себичним интересима победника, демонстрирају силу и унижавају право и правду?