Цензура ућуткала „Брендона”

У тренутку када ово пишемо, тридесетогодишњи афроамериканац Брајсон Греј дефинитивно је један од најпопуларнијих америчких репера. Број прегледа његових композиција на светској интернет мрежи бележи се бројкама које имају дугачак низ цифара. Ипак, најновији Грејов хит – „Напред Брендоне” – нећете наћи ни на „Јутјубу”, ни на „Инстаграму”, ни на неким другим сличним компјутерским платформама којима смо свакодневно окренути. Једноставно, не постоји. Забрањен је.

О свој бизарности положаја популарног репера можда најбоље сведочи податак да на појединим топ листама ове врсте музике првог места, које је донедавно чврсто држао, такође нема. Преглед најслушанијих почиње – са бројем два! У земљи која воли да се дичи „свеопштом слободом и једнакошћу” цензура је учинила своје.

Проблем је настао онога тренутка када је извесни Кели Ставаст, репортер телевизијске компаније „NBC sports”, током преноса једне од „Наскар” трка, изузетно популарних у САД, нимало нежну псовку (“F**k Joe Biden”), упућену актуелном америчком председнику од стране присутних гледалаца, преточио у слоган: „Напред Брендоне!”, а према имену победника трке – Брендона Брауна.

Невешти покушај утишавања разјарених љубитеља аутомобилског циркуса и превођење на пристојнији језик оног што су викали, како се испоставило, проузроковало је више штете него користи. Ставаст се поштено обрукао, а слоган који је брзоплето смислио омогућио је свакоме Американцу да шефу државе убудуће „саспе у лице” све што му је на души.

О чему, у ствари, пева-рецитује Брајсон Греј у песми „Напред Брендоне”? Реч је превасходно о политичкој поруци и критици Америке какву покушавају својим земљацима да потуре актуелни председник Џо Бајден и његова администрација: „Наскар, ухватили смо их како узвикују: Напред Брендоне! Неки то не разумеју. Ко овде заиста командује? Напуштени Кабул... Шта је са Амтраком? Кога је брига за овај вирус? Летови су препуни, сви морају да добију вакцину, боље је да имате печат. Цене расту из минута у минут, да ли ти после свега треба Бајден?”

„Нигде ни једне псовке”, јада се аутор. Реч је тек о политичкој поруци, врло јасној и утемељеној. Управо тако су је и схватили на „Јутјубу”, „Инстаграму” и сличним интернет играријама. Као што то бива у шкакљивим ситуацијама, пресудили су – политичари.

А да стихови Брајсона Греја у принципу имају специфичну тежину потврђују и његови досадашњи хитови као што су: „Забрањено”, „Лоши учитељи”, „Божији војник”, „Не жалим се”, „Кавез за псе”... Ту је и податак да је дотични репер тренутно „тежак” више од милион долара.

Ипак можда најинтересантније у свему је то што је још неколицина репера са оне стране Атлантика реаговало на „патриотизам” репортера Келија Ставаста. Док ово пишемо, на „Епловој” листи десет најслушанијих су чак четири верзије ове специфичне песме „посвећене” Џоу Бајдену. Прва је наравно Грејова верзија. На другом је прилагођена и продужена верзија у извођењу репера под именом Лоза Александер, док су још два различита ремикса на 4. и 6. месту.

„Најпопуларнији председник у историји САД (молим?), како су то израчунали и даље остаје мистерија. Економија није сјајна, контејнери заглављени у Заливу а тренутно немате план за караван који је на путу... Као ветеран покушавам да поштујем главнокомандујућег, али да будем искрен: Напред Брендоне доноси олакшање...”

У упорним настојањима да се претерано не диже прашина цензура се дешава тихо, стиже незнано одакле. Ипак, углед земље мора бити сачуван, а гласним псовањем председника на скуповима попут оних посвећених спорту, посебно „Наскар” тркама, то се дефинитивно не постиже.

„Играју се нашим правом на слободну реч”, огорчен је Греј. „Њима се нико не меша у посао, па зашто би се они нама мешали. Ово је веома блиско диктатури. Како то да могу да репујем о криминалу, убиствима, сексу, дрогама, али када поставим питања у вези са владајућом политиком, добијам забрану? Да ли је ово и даље Америка?”, пита се репер.

А колико је крилатица „Напред Брендоне” ушла у оптицај показује и следећи бизаран пример. Наиме, на једном лету америчке компаније „Саутвест ерлајнс” пилот авиона је у тренутку релаксације изговорио спорне речи које су игром случаја преко разгласа у летилици доспеле и до ушију путника. Ово је створило праву гужву у кабини и навело надлежне из компаније да спроведу детаљну истрагу о немилом догађају и кривцима изрекну адекватне казне.

Репери, по правилу, нису претерано наклоњени онима на власти. Разлога је превише: од сиромаштва о којем певају, расне сегрегације, криминала... до отвореног гушења основних људских права. Ипак, како је могуће да потребу да свој бес исказују имају највише и најгласније баш у земљи која се толико дичи демократијом. Да ли им  је доста лажи у којој живе, и где виде излаз из свега? Уосталом, да ли је реп, као правац у изражавању, продукт управо таквих сазнања?

Уметници никада нису претерано мазили оне од којих им зависи опстанак. Напротив. Зато су цензори, када год је то било потребно, у своје руке преузимали решавање неугодних ситуација и „прилагођавање” истих потребама и очекивањима осталих, обичних грађана чија свакодневица се састоји – од рада и послушности.

Барем у периоду од избора до избора.