РЕМОНТОВАЊЕ ПРОШЛОСТИ

Коначно смо добили парламент какав заслужујемо. Раздрагани народни посланици уживају у сваком тренутку свог опструкционог заноса. Државна телевизија преноси нам сваки тренутак њиховог веселог посла, сваку мудрост, а нарочито глупост најбољих изданака овога народа.

Кад ће колективни одмор тих залудних депутата, па да мало да’немо душом! Али, могуће је да им летовање пропадне у процедури договора око распуста. Не знам како ћу дочекати јесен без андрагошких подука моралне громаде Вјерице Радете, на пример. Или без луцидних реплика сина глумца Алигрудића.

Нарочито је тешко бити лишен менталне оморине припадника владајућих партија. Њих је сазнање да су некако напабирчили већину сасвим омамило и углавном дремуцкају или их нигде нема.

Уопште, тешко је разумети како пред испадима политичке репрезентације Србије, председница Скупштине чува свој психијатријски мир.

Влада је тек раситнила бонус од сто дана. Али вицепремијер Дачић је у јавности непрекидно. Чуо сам једнога из Житорађе, каже да је варошица потпуно равнодушна пред успоном свог Ивице. „Мали је увек обећавао...!” Више их занима могућност да Цеца Ражнатовић, рођена Величковић, поново западне у невоље због своје фудбалске авантуре. „Ивица рекао да ће да буде све по закону, ко је крив – крив, па макар и Цеца, светска звезда. Ако је звезда нека пева, нико је није терао да тргује играчима. Ал’ велике паре су то, брале!”

Добро, прича нас учи како ће Дачић да буде поштен полицајац. Мада је најважнија значка само једна страна погодности у којој се нашао. Као заменик премијера, задужен је и за координацију послова с министарством плаве силе. Дакле, са самим собом. Та шизофрена позиција ће му трошити енергију, али и давати овлашћења која Јочић није имао.

Пре неколико дана извесни П. М. је зачикавао полицију, тврдећи да ће убити њиховог новог шефа. Дакле, Ивицу Дачића. Министар је одмах морао да решава проблем своје безбедности, а то је лош знак.

Још се не зна да ли је претио одметнути, анонимни члан веб клинике, дакле онај који из потаје баца поган на свакога ко му се не свиђа. И чим се латио телефона, полиција га је, дабоме, нашла. Или је П. М. портпарол неке опасне завереничке групе, задужен да обави психолошку припрему Дачића за оно што га, је л’ те, чека?

Пре ће бити да се несрећник који је претио одметнуо од себе. Да има завере то не би радиле шепртље које ухвате док још нису прекинули претећу везу. Али, све се мора разумети озбиљно, и завере и лудаци.

Полицијска ревност у расветљавању злочина, макар он био и најављен, изазива смерно поштовање моје маленкости. Дакле, једног од милиона грађана Србије који се свакога дана срећу с неуређеном сфером насиља, особито у саобраћају. Да не говоримо овде о мафијама које је Јочић хапсио сваки час, а све су, фала Богу, на броју и углавном спокојно раде свој посао. Мафија и зарађује да би себи платила слободу.

Дачић ће морати да разреши темељну контроверзу у којој се нашао, бавећи се политиком као „вештином немогућег”! Обећао је да ће полиција штитити безбедност „свих грађана”. То је опште место, министар ће морати да саопшти свој програм и предложи законе који ће га омогућити. Али, пре тога треба му етичка катарза, коначни раскид са сопственом политичком праисторијом.

Режим коме је Дачић некада припадао има на свом салду хипотеку злочина и насиља, много озбиљнијег него што је аматерски атентаторски вербализам П. М. Неки репови се још вуку, као тешка сенка сталног парастоса. Убиства Даде Вујасиновић и Ћурувије још нису решена, а сва је прилика да је то учинила ондашња држава. Злочини која су расветљени то показују (Стамболић, Ибарска магистрала).

Нико не може сву ту мрачну историју насиља, које је произведено као државна политика, сваљивати на Дачића, само зато што је био Слобин портпарол. Њему то заиста не припада. Ако је тако, он би морао у једном часу да каже шта се из те политике још може бранити, а шта се мора заувек одбацити. Кад то буде учинио, лакше му је изаћи из вредносног кошмара и на чистац са самим собом. Тада ће заменик премијера лакше разумети министра полиције, а можда и обрнуто.

Дачића чекају многа нерасветљена злодела и бар почетак реформе тајних служби. То је тек тежак посао, који није решила ниједна цивилна власт. Под условом, наравно, да је уопште желела. Питање је само ко ће кога контролисати: власт службу, или обрнуто.

Ако буде обрнуто, то значи да ће прошлост дуго надзирати све што се овде догађа. Онда ништа неће зависити од Ивице, даровитог дечка из Житорађе. Онога који је из те вароши највише постигао у животу, после Цеце.