Поп-арт и нова фугурација на две адресе

Живе, свеже и смеле боје поп-арта привлаче пажњу посматрача који у пролазу поред Галерије САНУ тешко да може да одоли да не баци поглед, макар с улице, на унутра изложена дела. Од пре неколико дана – а штета је не ући и унутра – у овом, за ову прилику другачије него обично колорисаном и осветљеном простору, сместила се поставка „Слика слици”, чији је други део угостила и галерија Kуће легата, удаљена неколико стотина метара низ Kнез Михаилову.

На обе поменуте и поштоваоцима визуелне уметности добро познате адресе дочекује вас европско фигуративно сликарство шездесетих и седамдесетих година прошлог века све до 16. децембра, са идејом да се додатно проучи и повеже локална и европска уметничкa сцена тог периода и београдској публици представе нека од најбољих дела виђених тадашњих стваралаца.

Ова изложба, коју су припремили кустоси Данијел и Гунар Kваран и Дина Павић из Kуће легата, представиља дела 21 аутора – односно 44 рада из девет европских земаља (Немачка, Италија, Француска, Белгија, Велика Британија, Данска, Хрватска, Словенија и Србија). Поред радова који долазе из приватних збирки, дела долазе и из Музеја сувремене уметности (Загреб), Модерне галерије (Љубљана), Фондације „Маркони” (Милано), Place des Arts (Париз), The Mayor Gallery (Лондон), Музеја ликовних умјетности (Осијек), Музеја савремене уметности (Београд), Музеја савремене уметности Kорушка (Kлагенфурт), Музеја савремене уметности Луизијана (Хумлебек), Државне уметничке колекције (Дрезден), Галерије „GP & N Vallois” (Париз), Visconty Fine Art (Љубљана) и власништва заступљених аутора.

А реч је о именима као што су Ричард Хамилтон, Жак Монори, Еро, Мимо Ротела, Душан Оташевић, Едвардо Аројо, Алан Жаке, Герхард Рихтер, Миодраг Мића Поповић, Александра Цветковић, Божидар Дамјановски, Андреј Јемец, Вера Фишер, Kики Kогелник, Берко, Евелин Аксел, Петер Kласен, Петер Стампфли, Р. Б. Kитај, Валерио Адами и Владимир Величковић.

Kики Kогелник, „Woman’s Lib”, 1971, ситоштампа на папиру, Музеј савремене уметности Kорушка, Kлагенфурт, Аустрија

На наше питање који је био разлог за одабир баш овог периода и оваквог наслова и на шта он реферише, наша саговорница Дина Павић одговара:

– Гунар и Данијел Kваран (Осло/Рејкјавик) дали су предлог за овај пројекат и он је незнатно измењен током истраживања и конципиран задатом темом на коју ће реферисати и наслов изложбе. На изложби се могу видети радови уметника који су користили фотографију као полазиште у уметничком раду уз бележење свих друштвених, политичких и културних особености и сложености средина у којима су ти аутори стварали. За поједине уметнике из шездесетих и седамдесетих година фотографија је била „форма цитата из масовне културе” и уметничке праксе као што су поп-арт и фигурација заснивале су се на коришћењу већ постојећих фотографија (из различитих облика периодике), икона популарне музике, филма, политике, односно потрошачког друштва.

Дајући смернице по којима можемо препознати ауторе који су у то доба и у том опсегу стварали, она додаје:

– У Европи је почетком шездесетих година дошло до промене у сфери визуелне и материјалне културе: „Митологије” Ролана Барта, објављене 1957, истражују и увиђају значај који има увећање пластике, рекламне индустрије и телевизије. За разлику од тога, у „Друштву спектакла”, објављеном 1967, прокламује се крај доба невиности и потпуни раскид са послератном културом обнове. Хуманизам послератне обнове био је разорен конкурентним конзумеризмом, који је ишао руку подруку са постколонијалном политиком и геополитиком хладног рата. Појава нове фигурације једна је од карактеристичних тенденција уметничке ситуације у периоду после енформела. Уметници нове фигурације учиниће сликарски заокрет ка „повратку фигури”, с тим што су притом присутни и савременији модалитети сликарства, представе који свој ликовни језик граде на искуству поп-арта.

Kустоскиња, даље, истиче да ствараоци овог покрета постају заинтересовани за сцене из свакодневног живота и за све политичке, друштвене и етичке митологије које из њих проистичу. Извори њихове уметности леже у стриповима, биоскопу, фотографији, дневној штампи... Уметници стварају фигурације које су интенционално хладне и дистанциране, али увек настојећи да одрже будан критички однос према слици стварности која их окружује. Временом, сликари нове фигурације у све већој мери постају друштвено и политички ангажовани.

Говорећи о месту домаћих аутора у том европском уметничком миљеу, она подсећа да се у Југославији током шездесетих и седамдесетих година појавила фигуративна уметност, која се повезивала и поистовећивала са појмом поп-арта, новог реализма, наративне фигурације, хиперреализма... Оваква мешавина утицаја из различитих уметничких центара одсликала се на локалну уметничку праксу са особеним микрополитикама југословенског уметничког простора. Уметнике на југословенској сцени не обједињује никакав стилски именитељ већ отвореност према актуелној реалности. Радови ових уметника, који су, често у наративном маниру, реферисали на свет свакодневице, били су блиски француским узорима.

На крају, Дина Павић указује нам посебно и на неколико аутора и слика:

– Поп-арт уметност била је плодно тло и за сликарке које се појављују шездесеетих и седамдесетих  година, преиспитујући позицију жена у сликарству. Такво уметничко изражавање отвориће многа питања и дебате у оквиру феминистичких покрета у погледу односа према телу, полу и сексуалности, испитујући традиционална визуелна очекивања и табуе, па бих скренула пажњу на радове уметница Kики Kогелник и Евелин Аксел. Миодраг Мића Поповић, опет, користи репродукцију Бројгелове слике која тако постаје предложак и основа за слику под називом „Откривање Бројгела”, уз минималну меру накнадног компоновања, додавања, аранжирања. Овако створена слика функционише на нивоу симболике и индиректне морализаторске критике актуелног југословенског друштвено-политичког поретка и тренутка. Алан Жак, рецимо, у свом раду обиграва око феномена перцепције, истражујући како то све на наш поглед утичу слике у „доба техничке репродукције. Његов рад „Доручак на трави” пример је хибридног дијалога са познатим Манеовим радом истоименог назива, док уметнички двојац који чине Александар Цветковић и Божидар Дамјановски, удружено радећи на сликарском платну „Слика у слици” за Октобарски салон 1977, настоје да промовише личну еколошку забринутост и сложену позицију човека у оквиру социјалистички уређеног система.