Дан незахвалности

Досељеници с „Мејфлауера” су прву жетву у Америци имали 1621. Обележили су је свечаношћу која је прерасла у Дан захвалности. Четири века касније, протеклог четвртка, њихови потомци су дочекали овај празник у атмосфери великих политичких подела и израженог незадовољства, па су многи Американци отишли тако далеко да кажу како више немају на чему да буду захвални.

Како ли се грађани најмоћније земље која је икад постојала преиспитују да ли уопште треба да буду захвални што у њој живе? До тога се стигло не само непознавањем онога што се дешава у остатку света већ и прегрејаном нетрпељивошћу између демократа и републиканаца, који, у жару борбе за власт, описују Америку тако да је она неретко непрепознатљива.

АМЕРИЧКА ЏАМАХИРИЈА: Ако слушате конзервативце, либерали су упропастили овогодишњи Дан захвалности јер су невештом економском политиком проузроковали годишњу инфлацију већу од шест одсто, при чему ћурке, незаобилазне на празничној трпези, коштају и за четвртину више него прошле године. Просечни годишњи раст цена од шест одсто јесте необично висок за америчке услове, али се ипак дешава у пандемијској години и свакако представља недостижни сан за многе делове света. Слично је и са стопом незапослености, која још није спала на предепидемијски ниво, али је мања од пет одсто.

Судећи према бројним подржаваоцима републиканаца, а посебно бившег председника Доналда Трампа, Америка се осим с економским проблемима рве и с невољама попут криминала и бандитских илегалних имиграната. Опасни типови наводно господаре великим градовима, док им демократски градоначелници и гувернери повлађују.

Прослава Дана захвалности у Њујорку (Фото: EPA-EFE/Jason Szenes) 

Ако и не слушате најзагриженије конзервативце који вас застрашују да не изађете на улицу како вас не би убили пљачкаши, наркомани и тамнопути илегалци који не говоре енглески, опет нећете крочити из куће само ли поверујете другом екстремном полу америчке политике. Најострашћенији либерали сликају Америку подједнако страшним бојама: влада систематски расизам, одсвуд вреба белачка супремација, непријатељска опасна страна сила је Америци изабрала бившег председника, Трампови подржаваоци су покушали државни удар, а и даље прете да од прве земље слободног света направе џамахирију. Према највећим критичарима, Америка је грозна земља јер још није срушила ни све споменике лидерима који су предводили робовласничке државе током грађанског рата.

ПРЕПЛАШЕНА ВЕЛЕСИЛА: И поред преувеличавања у наступима либерала и извештајима либералних медија, ниједна страна сила, па ни Русија, није Америци изабрала председника, нити је иједан председник, па ни Трамп, шуровао с Русима. Неколико стотина ненаоружаних Трампових симпатизера који су у јануару упали у Конгрес није покушало да организује преврат нити је заиста тад била у опасности америчка демократија. Демократе и први међу њима, Џо Бајден, већ су освојиле власт, па не би требало да више шире панику.

У надгорњавању републиканаца и демократа стално се чују упозорења да су ови други криви што се Америка распада или што само што није нападнута или што су Русија и Кина постале егзистенцијална претња по Сједињене Америчке Државе.

У стварности Америка је и даље опасана океанима, има само два, и то пријатељски настројена суседа, близу њених граница нема ратних бродова ривалских земаља (за разлику од њене војске која је у близини осталих великих сила), може да се похвали највећом војном силом у историји човечанства, војним буџетом већим од војних буџета неколико следећих војних сила заједно, моћним савезницима и далеко најснажнијом економијом на планети.

Само је беспоштедна политичка борба могла да убеди део Американаца да је њиховом земљом за време Трампа владала страна сила, и то држава која има мањи бруто друштвени производ од Италије.

ВЕРУЈ ИМИГРАНТИМА: Како су политички лидери сами описивали Америку малтене као земљу трећег света, није ни чудо да је део америчких грађана, посебно током расних немира, преживљавао кризу, питајући се да ли је свуда боље. На пример, у Кини, где не постоји слобода говора, а постоје кампови за преваспитавање мањина, где се радни услови понекад описују као радни логори и где вам, кад се неко време у јавности не појави славна тенисерка која је оптужила високог комунистичког функционера за сексуално злостављао, прво падне на памет да ли је ухапшена или уопште жива.

У Америци ништа не ваља и ускоро ће бити свргнута са светског трона, а опет се некако милиони људи из свих земаља, укључујући земље које прете америчкој супремацији и развијене западноевропске државе, и даље сваке године досељавају у САД.

Да би остварили сан да живе у САД, стотине хиљада становника Централне Америке сваке године прелазе хиљаде километара до мексичко-америчке границе, ризикујући да их на опасном путу отму, силују и убију мексички нарко-картели и трговци људима.

Бајденова инфлација и повлачење из Авганистана или Трампови ксенофобни испади и упад његових присталица у Капитол, расни проблеми и уклањање конфедералних споменика, све су то легитимне бриге, али ипак не треба губити контакт с реалношћу у којој неки нови „Мејфлауери” и даље, с разлогом, путују ка Америци, а не из ње.