Епилепсија се успешно лечи и операцијом

Епилепсија је хронична болест чију основну карактеристику представљају спонтано понављани епилептични напади. Они настају услед поремећаја електричне активности мозга, што се може видети на снимку електричне активности мозга, то јест на електроенцефалографском прегледу (ЕЕГ). Ова болест се јавља код 0,5 до један одсто укупне популације у земљи.

Узрок настанка епилепсије често може бити непознат, али епилепсија може настати и као последица развојних аномалија мозга, постојања склерозе хипокампуса, тумора мозга, инфаркта мозга, крварења у мозгу, након повреда, генетских поремећаја…

Др Владимир Башчаревић (Фото: лична архива)

Како истиче професор др Владимир Башчаревић из Клинике за неурохирургију Универзитетског клиничког центра Србије, основни симптом болести је епилептични напад, који се понавља у различитим временским интервалима и који може бити провоциран различитим факторима ризика.

– Епилепсија се може поделити на фокалну и генерализовану. Уколико епилепсија почиње увек у истој регији мозга, онда кажемо да болесник има фокалну епилепсију, а уколико напади настају из различитих регија мозга, и уз то врло брзо захватају цео мозак, онда говоримо о генерализованој епилепсији. Поред напада код оболелих од епилепсије честа је депресија, а понекад се јављају и когнитивне сметње – каже др Башчаревић.

Фактори ризика за настанак епилептичних напада код особа које болују од епилепсије су недовољно спавања, унос алкохола или наркотичких супстанци, повишена температура, стрес, јака трепћућа светлост, и то углавном код оболелих са генерализованом епилепсијом.

Проблем може да настане у било ком животном добу, али се најчешће појављује у дечјем узрасту и код старијих особа. Наш саговорник истиче да болесници с тек постављеном дијагнозом болести, при оптималној примени свих савремених медикамената, имају шансу за излечење то јест за потпуну дуготрајну контролу напада у 60-70 одсто случајева. Код 30 до 40 одсто пацијената напади се понављају упркос примени адекватно изабраних лекова у правилним дозама.

– Уколико и поред примене антиепилептичних лекова пацијенти и даље имају нападе, онда говоримо о фармакорезистентој епилепсији. Операција се саветује код оних с том дијагнозом и ако имају фокалну епилепсију, када постоји јасно идентификована лезија на снимку магнетске резонанце мозга. Још један врло битан услов да се операција изведе јесте да се може урадити безбедно по пацијента, то јест да се код пацијента не развије неуролошко оштећење након операције. Сви ови услови морају бити испуњени да би се операција извела – напомиње др Башчаревић.

Да би лекари били сигурни да су сви услови испуњени за операцију, код пацијента се пре захвата спроводи детаљна прехируршка евалуација на Шестом одељењу Клинике за неурологију Универзитетског клиничког центра Србије под вођством професора др Драгослава Сокића. У самој селекцији и припреми пацијената за операцију учествује велики уигран тим лекара неуролога-епилептолога, неурохирурга, неуропсихолога, неурорадиолога, неуропсихијатара, патолога и лекара нуклеарне медицине.

– Операција најчешће подразумева уклањање лезије у мозгу која је одговорна за настанак епилептичног напада. Најчешће је то склероза хипокампуса у слепоочном режњу мозга или неки од индолентних тумора мозга (тумора који не расту), који су јако епилептогени. Некада узрок може бити и наизглед нормални део коре мозга и тада се овај део уклања уз интраоперативно снимање електричне активности мозга поступком који се зове електрокортикографија (ЕЦоГ).

– У оваквим операцијама нам је немерљива помоћ неуролога-епилептолога, професора Николе Војводића и доцента Александра Ристића, који су тада с нама неурохирурзима у операционој сали и тумаче налаз електрокортикографије. Код пацијената код којих није могућа операција епилепсије у мозгу постоји могућност и другачијег типа операције – имплантација стимулатора вагусног нерва, који се уграђује поткожно на предњој страни врата и грудног коша. И код ових пацијената је неопходно детаљно испитивање пре одлуке о интервенцији – наглашава др Башчаревић.

Пацијент након операције проводи у болници од седам до 10 дана, а затим одлази на детаљно тестирање од стране епилептолога, што обично траје неколико дана. Након тога се постепено враћа својим уобичајеним активностима. Пацијент се први пут јавља на контролу код неурохирурга месец дана након операције, а потом се периодично редовно контролише код епилептолога, углавном неколико година.

– Успешност операције епилепсије зависи од узрока саме епилепсије. На пример, код темпоралних епилепсија узрокованих хипокампалном склерозом, излечење то јест престанак епилептичних напада након операције постиже се код 60 до 80 одсто пацијената, а још значајнији постотак се бележи код оних који имају високо епилептогене туморе. Треба напоменути и то да код већине пацијената који после операције и даље имају нападе ти су напади углавном знатно ређи и лакши него пре операције, те се и може приметити побољшање након оперативног лечења. Само се код малог процента болесника, око пет одсто, након операције не постиже било какво побољшање – додаје наш саговорник.