Трговина утицајем и страх који чува „образ”

Неки бивши високи функционери полиције кривично се гоне због трговине утицајем. Као и друга коруптивна кривична дела, и трговина утицајем се у пракси често тешко доказује. Тако је јер се ради о типичном кривичном делу „без жртве” у кривичноправном смислу. Жртве корупције постоје, наравно, у ширем друштвеном контексту, њоме се деградира правни систем, грађани због корупције често губе нека своја права, корупција је и „еликсир младости” организованог криминалитета, који подразумева коруптивне везе криминалаца и неких криминализованих представника државне власти. Коруптивна кривична дела се одликују и великом „тамном бројком”. То значи да је увек далеко већи број тих кривичних дела која су реално извршена, него што је број таквих деликата која су предмет кривичних поступака.

Тако је и код подмићивања као најтипичнијег облика корупције (кривична дела примања/давања мита), када неко мито даје, а неко га прима. Оба актера подмићивања, како активни (давалац мита), тако и пасивни (прималац мита), поступају с умишљајем у кривичноправном смислу. Они су притом, наравно, мотивисани и конкретним циљевима. Прималац мита тежи да оствари одређену корист захваљујући подмићивању, а давалац мита жели да постигне циљ ради чијег остварења и подмићује. Стога између актера таквих тзв. консенсуалних кривичних дела, где оба актера пристају како на сопствену криминалну активност, тако и на повезано криминално деловање другог актера таквог односа, најчешће постоји и веома јак „завет ћутања”. Сваки од њих „ћутећи” и не одајући другог самим тим „чува” и себе.

Настојећи да превазиђе „доказни дефицит” типичних коруптивних кривичних дела, правни систем развија одређене специфичне доказне механизме, као што су посебне доказне радње, попут тајног аудио-видео надзора и ангажовања прикривеног иследника. У пракси је огроман значај и задобијања тзв. кооперативних сведока, попут сведока сарадника, недавно у нашем законодавству преименованих у окривљене сараднике. Такви даваоци исказа представљају „хибрид” између окривљеног и сведока. Признајући сопствено кривично дело и дајући притом кооперативан исказ у кривичном поступку који се води за кривично дело из сфере организованог криминалитета, они постижу да буду блажи кажњени или да чак јавни тужилац одустане од кривичног гоњења у погледу неког њиховог кривичног дела. Дакле, неки криминалци тргују утицајем, а неки исказом/сведочењем.

Интересантан је пример с којим се аутор овог текста упознао пре петнаестак година, приликом посете одељењу Федералног истражног бироа (ФБИ) у Сан Франциску. Тада је један амерички експерт држао предавање о сузбијању организованог криминалитета у том делу САД, објашњавајући да огроман проблем представљају албанске криминалне организације. Баве се свим облицима организованог криминалитета, највише масовном трговином дрогом, а веома су бруталне и агресивне. Радило се тада о релативно новој и изузетно затвореној етничкој заједници у том делу САД. Мало ко је у полицији знао њихов језик и било је веома тешко доћи до „инсајдера”, те оперативно продрети у те криминалне организације. Потом је утешно објашњено да је тако и раније било с другим етничким криминалним групама, попут Сицилијанаца и уопште јужних Италијана, Порториканаца, Кубанаца и тако даље, а да се то временом спонтано решава, јер се у наредној генерацији имиграната појаве припадници тих етницитета који се школују на полицијским академијама, запосле у полицији и сл. Тако настају услови да се задобију и „инсајдери” у криминалном подземљу. Добацио сам да је то обрнуто, такође и начин да сами криминалци стекну „инсајдере” у полицији. Амерички експерт се сагласио с таквом могућношћу, али је истакао да у САД полицију од корупције пре свега чува велики страх од криминалаца који би били ухапшени.

Наиме, већина ухапшених криминалаца у САД, суочена с тешким казнама које би произишле из поротног суђења, тежи да склопи нагодбу с тужиоцем, којем то одговара, јер тако избегава сложено и скупо суђење, а може од „ситних риба” добити доказе против „ајкула”. У САД сваки оптужени има уставно право на поротно суђење, али када би се то право само мало више користило, систем би доживео колапс, јер је класично суђење веома компликовано и скупо. Зато споразум о признању кривице има огроман значај. У преговорима с тужиоцем криминалцу је најача карта у рукаву да „на тацни” понуди „главу” корумпираног полицајаца, те сведочењем против „свог другара са значком” заслужи блажу казну.

Дакле, Његош је лепо рекао да „страх животу образ каља често”, али изгледа и да некада страх некоме „образ” чува.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду