Маратон из долине Јадра

Горње Недељице су прошле недеље биле престоница еколошке, политичке, медијске и маркетиншке Србије, а поруке послате из долине Јадра и са блокада саобраћајница широм земље поставиле су власт пред један од најозбиљнијих тестова последњих година.

Еко-покрет, чији је циљ да спречи компанију „Рио Тинто” да отвори рудник литијума који би могао да затрује велике делове земље, капиларно се проширио Србијом и постао амалгам незадовољстава и због Закона о експропријацији – који би држави олакшавао узимање приватне својине, и Закона о референдуму – који отежава све врсте протеста.

Председник је у кључном часу схватио да је враг однео шалу. Део одговорности примио је на себе, главнину критике, „блаже него што заслужују”, пребацио је на неименоване министре и „немар и аљкавост” службеника владе, а онда најавио:

Широку јавну дебату о томе да ли је рудник литијума уопште потребан. Закон о експропријацији враћа се скупштини у на темељну јавну расправу. Потписани Закон о референдуму очекују хитне измене и допуне којим би се укинуле предвиђене таксе, а рок за понављање референдума продужио с две на четири године.

Први пут после много година власт је озбиљно схватила вокс попули. Србија је данас за јоту боља него што је била пре недељу дана. Иако су промене донете у изнуди, стварају се услови за уређенију и више демократску земљу у којој ће грађани знати да њихов глас нешто значи.

Избегавао бих термине победници и поражени, који додатно деле земљу. Ако је била нечија победа, онда она не припада страначким бирачима, већ народу. Одлука да се ревидирају неку ставови за добробит земље је за похвалу, тим више што потиче од председника коме не недостаје ауторитарност.

Показује се да није довољно довлачити људе на масовне манифестација (о корони да не говорим), а онда велике бројеве тумачи као мерило сопствене силине. Политика није аритметика. Још је мање статистика којом председник из дана у дан покушава да засени политичку простоту. И када су бројке тачне и када, дешава се често, нису.

Приступ људима као бројевима који су ту само да потврде успехе најбрже развијајуће европске привреде опасна је замка. Хладне калкулације заврше у врелим заблудама.

Једна од њих је да је већина присталица СНС-а у свакодневном животу задовољна и да је искрено захвална председниковом самопрокламованом златном добу. Чуо је то председник у Горњим Недељицама. Још је опаснија заблуда да су критичари режима непријатељи и издајници државе. Свако нормалан, свако ко има право да мисли друкчије, осећа се дубоко понижен. Тај осећај ствара револт.

Људи би требало да се пазе политичара „у опсесивној потрази за популарношћу, у жељи за видљивошћу, у налету нереалних обећања”, да цитирам речи папе Фрање изречене прошле недеље у колевки демократије, Атини.

Неће улица да води Србију, поручивао је председник. Што је сасвим у реду за уређену земљу. Разилазимо се само око једне ситнице: Ко је „улица”? Срећом те живимо у визуелним временима па можемо сами да се уверимо.

„Улица” су батинаши и капуљаши с моткама које на њихово радно место довозе возила са затамњеним стаклима. Улица су навијачи с којима председник дернечи како би им исказао захвалност за обављане „уличне радове”. Власт неће да одговори на питање ко су батинашке занатлије, одакле им луксузни аутомобили. Тако сама себи навлачи капуљачу.

Власт је бахато игнорисала чињеницу да живимо у време инстант информација. Сваки мобилни телефон је аутентични сведок догађаја. Отужни су, али и иритирајући покушаји режимских телевизија да манипулишу сликом. Направе снимак у тренуцима када је свет тек почео да се окупља, а онда га све време врте уз поруке о „терору двадесетак људи” и малтретирању хиљада грађана. Ако је уплашен, народ није слеп.

Председник је изјављивао да је решен да нигде, ни око чега не попусти. Уверен да је увек у праву – што је једном и изјавио – тренира чврстину. Пошто се представио у другом светлу, требало би да промени спин мајсторе. Гази их време. Ови су за отпад.

Заборављао је председник да је титанским ТВ напором доприносио да се увећа број оних који одбијају да се сврстају под његову команду. Није хтео да види, а они око њега не смеју да му кажу, да толико нервира свакодневним ексклузивним обраћањима јавности да су многи почели да кипте од беса. И само су чекали прилику да га јавно, без страха искажу. Количина незадовољства виђена прошле недеље јасно је показала како изгледа Србија када грађани изађу добровољно, без организованог превоза и без сендвича.

Тако подељена Србија потврђује најкошмарније снове. Поигравање с колективним нервом народа попримило је опасне димензије. Колико много је превише? Може председник да тврди да овде никада неће бити грађанског рата. Њему је то логичан закључак јер полази од тога да једини командује народом, а пошто он неће конфликт рата неће бити.

Литијум је био последњи у низи повода који деле земљу. Председник је постројавао своје. Мобилисао следбенике и симпатизере, транспортовао хиљаде којима је запрећено губитком посла уколико одбију да буду доведени на плебисцитарну манифестацију одушевљења вођом. Рачуна власт и на уцењене.

„Људи који бирају корумпиране, лажљиве, лопове и издајице нису жртве већ саучесници”, узнемиравајуће лепо је срочио Џорџ Орвел.

Председник је изгледа схватио да је дотерао цара до дувара. Сам је донекле кориговао бројке о броју људи на протестима. Потом је изашао у сусрет захтевима о „Рио Тинту” и два спорна закона. То што је председник донео одлуке под изнудом и притиском оне „улице” која је му је измакла контроли, требало би да му буде наук за будућност.

Док је председник забринутог лица у Горњим Недељицама обећања о поправки путева и мостова користио као респиратор своје посвећености, део опозиције је славодобитно, али прерано почео да слави најаву да ће се Закон о реституцији вратити парламенту.

Опозиција свакако покушава да капиталише од мобилизације маса, али би лако могла да се завара: тешко да би могла да организује овакве протесте. Тешко да ће еколошко незадовољство оборити власт. Поготово не ако имамо прве кораке на стази компромиса.

Но, није време за честитке, јер ће се у земљи општег неповерења коначни судови донети тек када се сва спорна питања формално разреше.

Све што се догађало у Горњим Недељицама и око њих јесте опомена властима да гнев не могу да сузбију и да морају да слушају глас народа. И опомена опозицији да не срља у максимализам ширећи листу захтева по принципу сад или никад, све или ништа. Ово је тек почетак маратона чији је старт означен у долини Јадра.