​Слике смрти и смрт слике

Познати уметник Младен Стилиновић рекао је једном приликом да је „проблем западног уметника у томе што превише ради, а проблем источног уметника што превише мисли”. Између та два пола, између естетике и концепта, перспективни Младен Миљановић (Зеница, 1981) сместио је садржај своје изложбе „Смрт (на) екрану”, која се одржава у салону Музеја савремене уметности у Београду до краја јануара (кустос Мишела Блануша). Реч је о уметнику који је, између осталог, познат овдашњој публици по изложби „Врт уживања”, одржаној у Културном центру Београда (2014), а претходно и у павиљону Босне и Херцеговине на Бијеналу у Венецији.

Младен Миљановић има специфичну биографију за једног уметника. Похађао је Војну школу резервних официра у Добоју, а потом је радио у клесарској радионици на изради надгробних споменика. Уметничко образовање стекао је на Академији уметности у Бањалуци, где данас предаје Уметност нових медија, а на Факултету ликовних уметности у Београду на смеру Нови медији припрема докторат.

Када је уписивао Академију уметности, професори су му рекли да остави по страни своје искуство гравирања ликова на надгробним споменицима, ту „кич фигурацију”. Ипак, занатско знање Миљановић је паметно уложио, промишљајући уметност на контекстуално шири, другачији, начин, што га је довело и до представљања у светским музејима и галеријама (Гран Пале, Мумок, Галерија МЦ Њујорк...)

Изложба у Салону Музеја савремене уметности у Београду „Смрт (на) екрану” истражује и преиспитује репрезентацију смрти, њену експлоатацију, манипулацију смрћу, али и смрт медија – смрт репрезентације, а све то у години глобалне пандемије ковида 19.

Сви артефакти на Миљановићевој изложби – рачунари, мобилни телефони и ТВ екрани – обликовани су техником обраде камена у материјалима који се користе за израду споменика, па у симболичном смислу уметник заправо креира споменике технолошким достигнућима савремене цивилизације.

На њима су угравирана оштећења, напрслине, текстови попут „Споменик жртвама споменика”, „Смрт је многима највећа животна прилика”...

Пролог изложбе, или „припрата” –зидна је инсталација сачињена од гранитних екрана, инспирисана бројем смртних случајева од вируса корона од 1. јануара 2020. до 1. августа 2021. године.

– Податке сам преузео из званичних извештаја Светске здравствене организације. Месечно сам уносио цифре у компјутерски програм. Свака уписана тачка је дневни број смрти на глобалном нивоу, а софтвер је на основу унетих података, тачака, сложио слику која је потом машински гравирана. Тако се на гранитном екрану виде „таласи”, слика налик оној када се прекида ТВ програм. Таласи су изгравиране статистичке криве броја умрлих од короне. На бочним странама екрана гравирани су датуми, године и месеци до 1. августа 2021. Овај екран уоквирен је великим златним венцем налик фестивалским ловорикама – испричао нам је Младен Миљановић на недавно одржаном вођењу публике кроз изложбу.

Овај сегмент изложбе чини и меморијални зид медијима који не постоје. Реч је о низу „скамењених” екрана с угравираном „симулацијом снега” услед прекида ТВ сигнала, а произвођачи тих телевизора су фирме које одавно не постоје – из Русије, Мађарске, Пољске…

Изложба је архитектонски и естетски делом компонована као религијски објекат, а делом као радња мобилних уређаја. Постаменти за изложене гранитне телефоне, екране, рађени су ручно, а трава и земља су донесене с гробља.

У другом делу изложбе, „главном броду”, осим „оштећених, мртвих” мобилних справа, као и кадрова из међународних ТВ вести који предвиђају број умрлих, доминирају две монументалне слике на бетону. Једна је призор облака црног дима који се надвио над Клиничким центром у Бањалуци једног априлског дана...

– Фотографију црног облака формираног од дима из топлане близу бањалучког Клиничког центра добио сам од другарице која живи у близини. То је вероватно био дим услед пречишћавања оџака пред пролеће, али тај црни облак, испоставиће се, формирао се баш на дан када је објављена прва жртва ковида 19 у Клиничком центру у Бањалуци – каже Миљановић.

Насупрот овој, у простору доминира монументална слика попут иконостаса, са угравираним цртежима 264 познатих, јавних личности из целог света које су преминуле током 20 месеци пандемије (Коби Брајант, Марадона, Џеј, Шон Конери, Неда Арнерић, Мира Фурлан, Игор Торбица, Ера Миливојевић, патријарх Иринеј...), као и срушени објекти – кућа у Петрињи, зграда у Мајамију и Измиру, украјински авион оборен у Ирану након полетања... Парадоксално, ова грандиозна инсталација налик на монументални плазма екран, иако представља мртве људе, као да слави живот...

Посебно је фасцинантно то што је слика рaђена за веома кратко време, неколико дана и ноћи, како је посведочио и уметник.

Изложбу уоквирује последња соба с мобилним телефоном у лебдећем белом облаку као и духовит видео-рад у коме је главни актер звезда једног ријалити програма и његов говор на очевој сахрани.

Много је још слојева које емитује и разоткрива ова изложба о слици смрти и смрти слике, и која се по квалитету сврстава у ред најуспелијих изложби током 2021. године.