Апсолутни почетник

Ни сам не знам откада сам овде. Чини ми се, цео живот. Удобно је овде, и топло. Мало је потесно, али ја и немам неке прохтеве, никада их нисам ни имао. Ако ми се прохте, ја лупим ногама у зид и он се затресе, то ме забавља. Тресе се и када престанем да ударам, тада чујем само неки глас и смех: «Ево га опет!» «Ко, мама? Јел то наш Бруди, мама?» чује се глас уз топот стопала, «Бруди, Бруди, јави се. То сам ја, твоја Дуња!» Та Дуња има много гласна стопала и велику главу коју после тутњаве наслони на зид мога стана и скроз ме угњечи. Радо бих је шутнуо. Гицнем се, а онда уследи њена страшна освета: «Мамааа, Бруди ме је ударио у нос! Бруди, Бруди, Бруди мој, Брудииии,....» И то што она зове „нос“ се забоде у зид и притисне ми стопала на гузу. Мрзим то!

Дуња је моја „größe Schwester“. „Велика сека“, каже понекад, мада ређе, а ја сам њен „kleiner Bruder“, Бруди. Тако ме углавном и зову, мама, Дуња и још један који је понекад ту. Тај има дубок глас и увек негде жури. Ујутру га чујем како командује: »Дуња, имамо још само тринаест минута, а ти још ниси опрала зубе, пожури! Душо, хоћеш ли ти данас да је одведеш у музичку школу из дневног боравка?» «Могу, али је ти онда узми па је води право на спорт. Тешко ми је да чекам цео сат тамо, мали је задњих дана баш активан.» «Важи... Ћао. Дуњааа, пожури!» Врата се залупе.

Тај што стално јурца је мој тата. Он и мама раде заједно, али увек на посао иду различитим колима. Дуња свакога дана после школе има неки програм и мама или тата је увек возе тамо. Неки пут је одвезе једно, а онда дође друго и покупи је, док се оно прво враћа не посао. Добро је да сам у мраку, иначе би ми се завртело у глави да то гледам. Ако је тата тај који се враћа на посао, онда ја дуго слушам маму како преслишава Дуњу за школу. Када тата поново дође кући, Дуња већ одавно спава. Понекад и мама. Само се ја трзнем на звук кључа у брави. Да смо у Србији, многе мамине другарице би јој рекле да припази на тату. Овако, у Немачкој, сви се само питају шта има он толико да ради тамо. Тата каже да поверење послодавца који га ни не пита када је на послу, мора бити оправдано и да посао и породица могу да се ускладе, па макар он никада не спавао. Маму то нервира, ипак, трпи она. Тата понекад прича да, кад је имао неки пројекат са Јапанцима, они су били импресионирани његовим “Japanese style of work”. Мама на то преврће очима и прети тати да ће, ако се такав пројекат понови, добити јапанску рибу фугу за вечеру, неочишћену. Кад је тата увече на послу, она га увек зове на фиксни телефон, Србија у њој и даље живи.

Пре неког времена, мама је престала да иде на посао. Казала је баки преко телефона да је са лекаром договорила термин за царски рез. Биће да је то нешто важно, тата је рекао да ће после тога узети две недеље одмора. Мора да је тај „царски рез“ за тату јако напоран када мора после толико да се одмара. Дуња пита, «Хоће ли Бруди доћи кући за мој рођендан?» До Дуњиног седмог рођендана су још две-три недеље, матора је ко Библија. Поред организовања Дуњиног рођендана, мама и тата имају још пар проблема. Један је што тата мора недељу дана пре тог термина на три дана у Француску јер га тамо чекају неки пословни партнери. Ваљда тамо живе ти Јапанци што га толико цене. Други је што се још нису одлучили које име да изаберу за мене. Стално кукају како има толико женских имена која добро звуче на свим језицима, а да је избор мушких имена баш мали. Дуња се убацује «Нека се зове Леон. Или Џими Блу, он баш лепо пева.» Мами тај Леон још и добро звучи, само се тата мршти.«Ја сутра рано ујутру имам лет. Док се не вратим, направи неки списак имена па ћемо разговарати.» Иако ће тета-Ивана мами правити друштво док тата није ту, мислим да ћу ипак сачекати да се он врати.

Тата се вратио, мама је направила списак и сви су заједно седели и расправљали. Те Александру фали ово, те Филипу оно, те ових има превише, те неки су већ у фамилији, те овај има „ч“ на незгодном месту, те овај кад се прочита на енглеском значи „крчаг“... Били су толико досадни да сам заспао...

Сутрадан су мама и тата у шест ујутро кренули у клинику. Тета-Ивана је остала да одведе Дуњу у школу пре свог посла. На шестом спрату клинике у Бад Канштату се готово сударају са још једним паром, који су, изгледа, истим послом ту. Жена звони на интерфон и каже «Добро јутро, ми смо овде због царског реза.» Звучи као да јој је то барем трећи царски рез овог месеца, питам се само зашто је мој тата нервозан као да је то нешто изузетно. Врата се отварају и после кратког времена моја мама је прикопчана на неке апарате. На другом кревету лежи она друга жена, као слика моје маме у огледалу. Медицинска сестра пушта мог тату и оног другог унутра. Они су се напољу већ упознали и настављају разговор унутра.

«Сербе... Југос... Ich bin... Грчка» Он и тата говоре на оном језику на којем говоре Дуња и њена другрице када дођу да се играју и који сам понекад чуо да и мама говори на послу и код лекара. „Грчка“ се запричао са татом, а његова жена већ помало стење од каишева који је стежу. Стење и он када прича о грчкој фудбалској репрезентацији и томе како је Турска победила Хрватску. Тата се извињава и каже да о фудбалу не може да прича откако је ономад Аргентина на његов рођендан „раскомадала“ Србију, а неки Кежман починио „самоубиство“ на терену. Разумем тату, трауме из младости су најстрашније. Други чика ћути, жао му тате, а ваљда му је жао и тог Кежмана и Србије. Медицинска сестра долази и ослобађа нас, све је у реду. Води нас у „собу за релаксацију“, где треба да сачекамо даља упутства.

Тамо нам кажу да се један лекар разболео и да ће све каснити док се не пронађе замена за њега. Мама ћути, тета хукће, мој тата сваки час пере руке, а онај чика извирује на ходник не би ли ухватио некога да му каже где може да нађе кафу. Долази још неколико тета, неке са чикама, неке са својим мамама. Све одводе негде, само ми са почетка се нигде не мрдамо. Тата и чика су започели разговор о аутомобилима, тата помиње како му се свиђа нови „Опел“ који је представљен пре пар недеља. Чика нагло устаје и прилази својој жени која се држи за стомак и тражи нешто по њеној ташни: «Изволите, Каванатидис, Ауто-кућа Штајгер, Леонберг. Јавите се на пролеће.» Тата се захваљује на посетници, каже, ипак ће сачекати мало дуже.

Прошло је скоро два сата. Тету Каванатидис су пресвукли, одвели и опет вратили, њен лекар још није ту, мора и даље да чека, сад је на маму ред. Њој дају неке дугачке, чврсте чарапе. Она покушава да их обуче, али све што успева је да се судари са мном. У кабину улази нека друга тета и облачи је. Одводи је у салу за порођаје, тата иде несигурно за њима, и он би да уђе. Кажу му само: «Тотална анестезија, не може.» Чекаће испред врата.

Није прошло много, мами су укратко објаснили шта ће бити, нисам баш све схватио, али се она од тога умирила и заспала брзо и дубоко, као никада пре. Чујем само звецкање и неке кратке реченице, осећам притисак са свих страна. Одједном нека вода пљусну, зид испред мене се отвори и све оно што је било мој свет нестаје. Кроз затворене очне капке ме притиска неиздржива белина светла. Одвајају ме од маме и умотавају у нешто. Овде где су они, могу и ја да правим буку. Дерем се тако да и њих мора нешто да заболи. Они се смеју: «Леп мали дечко. Носите га оцу.» Дерем се још јаче.

Очи су ми чврсто затворене. Носе ме кроз нека врата, једна рука ме узима одоздо, док ми друга открива лице. Осећам једну кап која је капнула одозго на моје чело и размазала мамину крв која се ту залепила. Кап је пала из татиног десног ока, оног истог које шкрипи када се протрља и стално га подсећа на његовог оца. Тата ме држи и нешто мрмља. Баш ме брига за то, сада чујем само себе. Хоћу маму! Из позадине се јавља бабица која записује податке:»Како се зове дете?» Тата застајкује, чини му се, и ја тише плачем.

...Ипак су се договорили. Зовем се Данило.