Мера градоначелниковања

Година 2022. за српску престоницу неће бити тек једна у низу. У њој ће Београђани бирати градску власт, а посредно и градоначелника. Ко ће то бити тренутно се ни не назире, али да су многи заузели ниски старт, иако изборна трка још није званично ни почела, јасно је као дан. Не без разлога. Јер, бити градоначелник Београда велика је част и још већи изазов због чега деценијама многи претендују да се нађу у тој фотељи Старог двора. Неки су у томе успели, некима се посрећило да чак у два мандата воде град. Поједини са више успеха, а на неке градоначелнике се готово и заборавило. Али, када се каже градоначелник Београда, прва асоцијација многих је иста, мисли се на једну личност, по делима и дан-данас недостижног – Бранка Пешића. И баш у години када ће се бирати ново градско руководство навршиће се век од Пешићевог рођења.

Родио се 1922. у Земуну, у Краљевини СХС. Пре него што ће постати оно по чему је остао и упамћен, овај чувени градоначелник у два мандата био је учесник Народноослободилачке борбе и, како се то у време комунизма звало, друштвено-политички радник. Калио се управо у свом Земуну и то као председник Скупштине општине у другој половини педесетих, а потом и на другим функцијама у градским структурама Савеза комуниста и органима тадашње Социјалистичке Републике Србије. Али њега нису привлачиле функције у републици. Пешићев гушт и мера био је Београд, а време ће показати, он је постао мера градоначелниковања.

На чело главног града, на функцију тада знану као председник Скупштине града, први пут дошао је 1964. и ту остао до 1974. Многи би из данашње перспективе можда рекли: „Лако је било Пешићу да води град готово деценију. Имао је једнопартијски систем иза себе и стабилну земљу.”

Пешић јесте волео да запева бећарце, али његова два мандата свакако нису била песма без муке. Јер, за много тога што је иза њега остало овај челник је, како су сведочили његови савременици, морао и те како да се помучи и довија да би то Београђани и добили.

Да, баш за његовог вакта Саву је прескочила „Газела”, а одмах уз њу запетљала се и Мостарска петља. Саобраћајни чеп у центру пробио је Теразијски тунел, небу под облаке винула се „Београђанка”, кренула је градња Источне и Западне капије Београда, а тик уз Дунав уздигао се и хотел „Југославија”. Теразије су добиле подземне пролазе, чак 80.000 породица станове, а здрав дух почео је да се одржава у спортским центрима „Олимп”, „25. мај”, „Пионир”... Родили су се и ФЕСТ, БИТЕФ, „Радост Европе”…

Да није било лако да све ово постане реалност можда најбоље сведочи изградња Мостарске петље и ауто-пута кроз Београд. Није било питање да ли главном граду треба ауто-пут, али Пешић и поједини политичари у СФРЈ нису се слагали око типа саобраћајнице. Пешић није желео ни да чује о ауто-путу са ужим тракама. Желео је да Београд добије онај прави, са широким тракама и савремену саобраћајну петљу. Оно што су предвидели Пешић и чувени архитекта Бранислав Јовин било је десет пута скупље од конкурентског решења. Едвард Кардељ код кога је Пешић отишао по савезне паре то је одбио. Али, Пешић није одустао. Јовину је поручио да црта ту саобраћајницу, а да су паре његова брига. Не зна се уз помоћ којих вештина их је нашао, али обезбеђен је новац. Вешала на Губеревцу за њега, Јовина и Јовиновог колегу Јована Катанића, које је Пешић најавио уколико ауто-пут и петља не буду добри, ипак на крају нису била потребна.

И није у свему овоме и са људима Пешић успевао само зато што је градоначелниковао у доба једнопартијског система. Тајна је, време је показало, била у томе што је знао шта зна, а шта не, и што је имао слуха и разумевања и за радника и за академика. Знао је, како су у више наврата истицали његови сарадници и пријатељи, са киме треба да се посаветује, али и да саслуша проблеме грађана и потруди се да их реши.

На све то, ни политичка популарност није га понела. Наставио је да живи у породичној кући у Земуну у којој је чак и примао грађане. Умео је и да прискочи у помоћ комуналним службама у решавању проблема. Због свега тога било је оних који су га сматрали демагогом. Али, није се обазирао на то. Наставио је.

Тако су у доба Пешића постављене и основе новог Београдског железничког чвора, метроа и Београда на Сави. Али, ни Пешић није могао све. Нешто је оставио и за своје наследнике. Зашто они нису били кадри да то остваре до дана данашњег – то је друга тема.

Занимљивости

– део Земуна у коме је живео житељи овог дела града годинама зову „Код Пешића”. По чувеном градоначелнику се зове и улица у том делу града

– Раније је било предлога да име по Пешићу понесе Мостарска петља

– пре неколико година покренута је иницијатива да се установи награда за неимарске подухвате и унапређење развоја града „Бранко Пешић”, али и поред најава из Старог двора да ће она бити установљена на томе је и остало