Горбачов је био слабић, а Јељцин Јуда

Имао је 38 година, радио је у администрацији Михаила Горбачова и био је непосредни учесник распада Совјетског Савеза, догађаја који је заувек променио свет. Понекад се осећао као марионета, некад као мета, а понекад као саучесник самоуништења црвене империје. Зове се Валентин Иванович Карасјов. Некадашњи саветник бившег председника Совјетског Савеза Михаила Горбачова о многим стварима данас говори отворено, не скрива разочарање и кајање, али ми признаје да ће многе мистерије распада СССР-а отићи заувек заједно с њим, тамо где га више никада нико неће ништа питати. Ни о Горбачову, ни о Совјетском Савезу, ни о Русији, ни о Јељцину.

Срео сам се с њим неколико пута у Москви, а потом смо разговарали и видео-позивима. Оно што је желео да каже рекао би ми без увијања, откривши мање познате чињенице о распаду СССР-а, о односима у тадашњем политичком врху, о личности председника Горбачова, као човека и као политичара. Питао сам га где су направљени први погрешни кораци. Карасјов је за тренутак заћутао. Потом је одговорио да правих корака, практично, није ни било. „Спровести демократизацију политичке моћи и економије истовремено није била само грешка већ је био и злочин”, рекао ми је.

Промовисање анархизма и пермисивности била је „монструозна глупост, незнање и неодговорност власти”, рекао је, додавши још жустрије: „До пропасти земље довеле су противречности између застарелих облика организације и надградње и производних односа, а интелигенција, либерална елита науке и партократе које су настојале да преживе по сваку цену биле су на страни негативних последица ове контрадикције.”

Почетак распада Совјетског Савеза углавном се везује за долазак на власт његовог посљедњег вође, Михаила Горбачова. Међутим, не смемо занемарити ширу слику у одбројавању посљедњих дана СССР-а. Валентин Иванович Карасјов зна то боље од било кога. Био је задужен за комуникације са државним органима и јавним организацијама. Бавио се анализом актуелних проблема изградње државе и трансформације друштвених покрета. О Горбачову каже да је био „месо и крв партијске номенклатуре Совјетског Савеза”. Но, његова амбиција и визија за будућност СССР-а доживеле су неуспех, промене које је сматрао неопходним за побољшање животног стандарда оцењене су као превише радикалне и покренуле низ револуција у источној Европи током 1989, којима је срушен комунизам.

Због окончања „хладног рата” награђен је Нобеловом наградом за мир, али су његови потези довели и до краха врховне политичке власти Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС), те до распада земље. Ипак, не треба занемарити ни друге факторе, и домаће и међународне, који су утицали на катастрофалне последице трансформационих процеса у СССР-у.

Занимало ме је његово гледиште о томе зашто је Горбачов дозволио пад читавог источног система и социјалистичке власти с комунистичком идеологијом, дозволио пад Варшавског пакта и уједињење Немачке.

„Ти догађаји у политичком процесу тињају још од 1968. године (Чехословачка), крајем седамдесетих – Пољска, па Румунија, затим и Југославија. Истовремено, СССР је престао да буде узор. Економски су Југославија, Мађарска и Чехословачка биле много јаче, с вишим животним стандардом становништва. Мала популација и историјске традиције убрзале су демократизацију политичког мишљења у овим државама. Неразумевање овога и неспремност да се мења сама совјетска елита довели су до развоја објективних услова за крах земље, а неодговорно зелено светло анархосиндикализму перестројке у СССР-у спустило је ороз”, рекао је Карасјов. Дешавања у Југославији била су озбиљно упозорење Совјетском Савезу, али су то била узалудна упозорења, истакао је.

Упркос функцији, Валентин Иванович каже да није имао великог утицаја на кројење државних одлука. Сама чињеница да је тада имао тек 38 година учинила га је, како је рекао, добром метом за игру врха власти: „Власт је покушала да ’купи’ политичке активисте и опозицију. Радио сам по инструкцијама и у име председника СССР-а иако сам видео и знао оно што други нису.”

Тај период описује као „мутну воду незнања и неодговорности”, чији су таласи изградили темеље маргиналних сценарија „шарене револуције”. Разлози за незадовољство и циљеви незадовољника, каже, били су суштински различити међу народом, властима и трећом силом – „трговцима, шпекулантима и радницима у сенци”. Док је народ желео пристојан животни стандард за пристојан посао, власти су се трудиле да опстану, по сваку цену. „Трећа сила је активно крала и градила друштвену мрежу за ефикаснију употребу у делима крађе опозиционих лидера”, објаснио је. Приватну економију почели су да формирају криминалци и „цинични гадови из власти”. Усмерење владајућих елита и опозиције искључиво на лично богаћење, неговање национализма и сепаратизма, сада је уверен у то Карасјов, било је осуђено на пропаст од самог почетка.

Поред Горбачова, централна фигура у периоду распада СССР-а био је Борис Јељцин, који је спочетка подржавао програм реформи Горбачова, а касније их оштро критиковао. Која је била Јељцинова улога и одакле му толика снага, да ли је имао подршку војске или страних сила – сазнајем из угла Валентина Ивановича. Избор Јељцина је, казао је, била апсолутна случајност. Јељцин је био марионета за историјске послове.

Масовну подршку коју је Јељцин уживао овако ми је појаснио: „Претварајући се да изражава интересе радничке класе, обећавајући да ће учинити све да унапреди социјализам, да радном народу учини живот лакшим и перспективнијим, да постави нове глобалне циљеве комунистичког развоја, подстицаје за друштвени рад – рапидно је умножавао присталице.” Но, народна будућност је, нагласио је Карасјов, од почетка била избрисана из циљева партократе Јељцина. „М. С. Горбачов, који је више пута бранио ’Јуду’ од политичких и моралних репресалија, платио је главом. На темељима издаје Јељцин је однео победу. Преварио је народ и елиту и покренуо убрзани процес уништења велике силе”, истакао је Карасјов.

Добро се сећа слике пуча против Горбачовљевих реформи, назвавши га тешким злочином против државе који су покренули Борис Јељцин и руководство РСФСР. „Цивилне масе становништва демагогијом су увучене у сукоб – социоекономски протест се претворио у акт политичког насиља, са циљем уништења СССР-а и уништења совјетске власти”. Да, фактички није то био ГКЧП, него Јељцин, који је, користећи наоружане снаге и масовно протестно насиље, остварио у августу 1991. побуну која је била почетак убиства совјетског режима и СССР-а.

Но, да бисмо сасвим пришли епицентру дешавања, важно је открити унутрашње особине политичара који су, свесно или несвесно, вукли преломне потезе. Тако Карасјов открива да одлуке и поступци Горбачова указују на његову унутрашњу слабост, која се показала његовим највећим непријатељем у успешном управљању државом. „Михаил Сергејевич Горбачов плашио се за свој углед, који је у то време већ био одсутан, и овај кукавичлук нас је коштао све наше совјетске социјалистичке домовине”, причао ми Карасјов, док је анализирао Гобрачовљеву „неснађеност”, која је довела до неповерења и отуђења партијске елите.

Совјетско тло све се више подгревало за расцеп на 15 делова. Конфронтација између националних република и руководства Савеза била је све већа. Заслепљена демагошки лажним активностима опозиционих снага, маса је подржавала протесте чија је главна оштрица била усмерена против СССР-а, совјетске власти и социјализма. „Због тежње протестних покрета да персонализују своје непријатеље, СССР је постао центар мржње, а ’жртвени јарац’ – лично М. С. Горбачов”, наставио је у даху Карасјов. Народ је сам себи ставио ропски јарам на врат. „Наивна деца социјализма постала су жртве, не могавши да се одупру олошу, који је, као бубашвабе у поплави, испузао из свих пукотина подсвести приватника, жељан освете.”

Притисак на председника СССР-а био је све већи: партократија је желела не само да сачува већ и да ојача положај; народ је очекивао промене набоље, „националне газде” су већ осетиле укус врховне власти. Горбачов се показао као слаб вођа, који се плашио и крви и личне одговорности – истакао је Иванович. „У одлучујућем тренутку једноставно је одлучио да се склони. То је довело до бескрвних, али трагичних и катастрофалних догађаја за земљу и народ”.

Али није Горбачов могао сам да спречи лавину која је уништила земљу. „Ћутим о томе да они који су се заклели народу не само на Устав већ и на партијске, синдикалне и комсомолске књижице треба да буду подвргнути моралној пресуди. Зашто руководство републичких комунистичких партија и свесавезно руководство синдиката нису подигли масе на одбрану сопствене власти? Одговори на ова питања откривају субјективне разлоге распада земље”, посведочио ми је Карасјов.

Пад СССР-а одразио се на цео свет. Иако је западним земљама годило слабљење СССР-а, његов распад постао је глобална катастрофа. „Са вишег нивоа формацијског развоја – социјалистичког, пали смо на нижи, капиталистички”, уверавао ме Карасјов. „Земља је била економски неспособна да изгради платформу модерног постиндустријализма, урушавајући се у заосталост приватног капитализма. Чињеница је да смо одмах постали аутсајдери светских економских односа. Распад совјетског система може се сматрати покретањем одбројавања живота капитализма и цивилизацијске стагнације целог света.”

„Не вреди кукати за просутим млеком”, рекао ми је срдачним тоном док смо се опраштали. Ко је заиста овај тајанствени и истовремено отворени човек? Звучи парадоксално, али такав утисак о њему није ме напустио. Док смо се руковали, питао сам се колико тога ми је прећутао.

Нада за бољу будућност, поручио ми је, лежи искључиво у раду. „Основа свега је рад, материјални, физички, интелектуални”, рекао ми је пре него што смо прекинули видео-позив. „Да нам живи, живи рад!”, била је комунистичка парола, које се Валентин Иванович Карасјов очигледно не одриче.

В. И. Карасјов је доктор филозофије, дописни члан Академије педагошких и друштвених наука. Професор је на Катедри за филозофију и социологију Социјално-хуманитарног факултета образовне установе високошколских синдиката „Академија рада и друштвених односа” у Москви