Игра (не)препознавања

Хашки оптуженик Радован Караџић, у свим вестима, у свим информативним емисијама. Прворазредна медијска сензација објављена је, сасвим срачунато, у понедељак увече у касним сатима, па је ударна шокантност, за коју се, с разлогом, претпостављало да ће изазвати, „издувана” током те ноћи. Сутра ујутро све се већ кретало утабаним стазама информисања у оваквим приликама, које нам нису непознате, јурења на заказану конференцију за новинаре и трагање за детаљима који би осветлили или употпунили прву вест.

Са великим нестрпљењем очекивала се званична конференција за новинаре Расима Љајића и Владимира Вукчевића (директно су је преносили РТС, ТВ Б 92 и многи други безброј пута поновили). Одмах је било очигледно, по свим (не)саопштеним елементима, ова конференција која није могла да задовољи радозналост новинара, имала је за циљ да се у јавност пласира фотографија белог мага и духовног истраживача Драгана Давида Дабића у чијем је лику бивши председник Републике Српске живео и радио последњих година. То је, опет, неспретно, али срачунато, изазвало измештање пажње за битног на набитно и покренуло игру (не)препознавања. Почели су да се јављају људи који су се с њим дружили, сарађивали, са којима је седео у кафани, али који нису знали с ким имају посла. Они о томе причају озарено, као да су почаствовани, озбиљном безбедносном и политичком чину дају забавну димензију. Ваљда је тако лакше. Репортери улажу велики напор да пронађу све што би могло да осветли 13 година сакривања сарајевског неуропсихијатра и, не треба сумњати, биће ту још, поступно, разних открића.

МИТ И СТВАРНОСТ – У међувремену, кренуло се са специјалним емисијама у чему је РТС, доказано, имао највише успеха. У уторак увече Други дневник је, како је саопштено, пратило је 30,2 одсто гледалаца, док је емисија „Караџић – мит и стварност” коју је водила Оливера Јовићевић забележила рејтинг од 2.904.701 гледаоца. Наравно и остале ТВ станице су имале специјалне емисије са гостима коју су, свако према својим могућностима и сазнањима, па, ако хоћете, и жељи да покажу шта мисле о свему што се догодило, настојали да анализирају ситуацију и одговоре на конструисане недоумице: шта ће бити даље? Какве ће последице проузроковати хапшење, да ли ће тек формирана српска влада издржати овај удар јер је, несумњиво требало донети одлучну одлуку о акцији. Шта ће рећи европска администрација у Бриселу, а шта Американци. Руси су све то примили крајње званично...

Нема краја спекулацијама, само треба имати нерве и време да се прати и раздваја: шта је нагађање а шта компетентан став. Свему што је стизало преко електронских медија даван је тон непријатне епизоде за коју се није веровало да се може догодити, бар не сада, али која је донела и неку врсту олакшања. Шта још треба да прегрмимо па да идемо даље и да почнемо да живимо као сав нормалан свет? И то се зна...

Отворена је широка лепеза различитих мишљења, много тога је речено, али ако ћемо поштено, мало казано. Али и то му дође нормално, па и заморно, нарочито премештање истог круга личности – коментатора и аналитичара са канала на канал. Али, то су захтеви медија, свако би желео да има све, нарочито нешто ексклузивно. А то се у оваквим приликама тешко постиже, посебно под условима у којима раде наши новинари, а нарочито кад се информације дозирају на кашицу у вишем државном интересу. РТС је и у томе био у предности јер се у уторак увече министар Расим Љајић једино појавио на јавном медијском сервису.

НАМЕШТАЉКЕ И ИЗМИШЉЕНА ТУМАЧЕЊА – У круг личности које су могле да буду медијски занимљиве увршћени су Караџићев адвокат Светозар Вујачић и брат Лука Караџић који су својим појављивањима, у специјалним емисијама или давањем изјава пред специјалним судом у Београду, овом тајном и неочекиваном хапшењу Радована Караџића, давали нешто личнију димензију. Омакне се понека реч која догађајима даје личну, људску димензију, али види се и да је у иступања уграђена пуна мера опреза, да се не претера и никоме не нашкоди. Ако се изузме емисија „Реците народу” на ТВ Фоксу где је Караџићев адвокат отворено вређао Наташу Кандић, али се она није потресала.

Опсег информисања, бар ових првих ударних дана, кретао се од опрезно сроченог саопштавања релевантних чињеница како не би изазвале револт грађана у чије емоције не треба сумњати (слике са београдских улица су потврдиле тензије),преко покушаја анализирања околности и последица са акцентом на чувању достојанства изговорене речи и приказане слике. Одлазак у Хаг је за овај народ, сам по себи, довољно понижавајући. До поступног отварања према оним информацијама које су у домену намештаљки, слободних интерпретација и потурања измишљених тумачења и вести са намером да се произведу одређени ефекти. У сваком случају, шира јавност је далеко од праве истине шта се све збило. Они који највише знају, они се још нису појавили на малом екрану. А можда никада и неће.