И дијагноза може да буде мода

Ендокринолози, специјалисти који се баве сложеним хормонским поремећајима, болестима метаболизма и шећерном болешћу, у последње време уочили су да им стиже све већи број пацијената са захтевом да се код њих процени инсулинска резистенција. Међу њима предњаче младе жене, које имају поремећај менструалног циклуса или се лече од стерилитета, а на лабораторијском тесту за утврђивање поремећаја шећера у крви и процену инсулинске резистенције утврђен је висок ново инсулина.

– Крајње време је да се говори о тој појави која постаје тренутни тренд, нека мода у области у којој је тако нешто ипак недозвољено. Пандемија короне је само додатно оголила проблем у чијој основи лежи неразумевање овог стања, јер инсулинска резистенција није дијагноза, већ указује да се нешто догађа у ћелијама и ткивима, а процењује лабораторијским налазом – каже проф. др Ђуро Мацут, ендокринолог, заменик директора Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма у Универзитетском клиничком центру Србије.

Др Ђуро Мацут (Фото лична архива)

Опасно неправилно тумачење

Он даље објашњава да је то стање када панкреас лучи више инсулина, али зашто се то дешава чак и лекари понекад неправилно тумаче и на основу само једног маркера – показатеља проглашавају за инсулинску резистенцију нешто што то није!

– Поједини лекари због таквог стања пацијенту непотребно и некритички прописују терапију такозваним инсулинским сензитајзерима, лековима који повећавају осетљивост ћелија на инсулин – упозорава наш саговорник.

Др Мацут, међутим, подсећа да је инсулинска резистенција стање које је узроковано одређеним поремећајима у односу шећера и инсулина у крви, а постоји неколико болести које могу да буду узрок томе, па се тако издваја и неколико група пацијената који треба да се јаве ендокринолозима за савет и евентуално лечење.

– У првој групи особа су гојазни, затим људи у чијим се породицама већ јављала шећерна болест типа два. Следећу групу чине млађе жене које имају поремећај менструалног циклуса или које не могу да затрудне, као и жене које су у младости имале хиперандрогенизам (маљавост, акне). Ово стање чешће је код жена које имају синдром полицистичних јајника и оних које су током трудноће имале дијабетес (гестацијски, труднички дијабетес). Такође ово стање је присутно код особа које имају кардиоваскуларна обољења: хипертензију, повећане масниће у крви – набраја професор Мацут, иначе члан Извршног одбора Европског ендокринолошког друштва.

Објашњава да они који припадају некој од ових категорија, некада у животу, обично уласком у пету деценију (млађе жене наравно и раније), треба да провере да ли имају повишени ниво шећера у крви и какав је базни ниво инсулина.

– То је довољно да се за почетак уради анализа. Уколико је измерени шећер у нивоу горњих вредности, ове особе вероватно су у ризику да имају метаболички синдром, поред шећера, вероватно имају и стомачни вид гојазности, можда гранично повишени крвни притисак и холестерол. Тада је време за додатна испитивања која подразумевају и тест оптерећења на шећер. Онда стижемо до инсулинске резистенције и до разлога да се такве особе због тог стања лече. Тада се инсулинска резистенција узима као узрочник проблема које они имају. Међутим, и тада се за лечење не дају одмах лекови, него се прво пацијент упућује на промену стила живота и навика у исхрани. Ове мере не треба да пропишу нутриционисти или неки самозвани стручњаци, већ ендокринолог и лекар, специјалиста за болести поремећаја исхране. Не може нутрициониста да одреди дијететски режим некоме ко заиста има инсулинску резистенцију – категоричан је др Мацут.

Додаје да људи, који су ове анализе урадили на своју руку или на препоруку других специјалиста и добили налаз да имају инсулинску резистенцију, треба да потраже савет ендокринолога да ли уопште треба да се лече, а не да добијају по две врсте исте класе лекова, што се неретко догађа.

Прво промена начина исхране

– Два до три месеца мора да се проба с променом стила живота, који подразумева да се промени начин исхране, да се придржавају прописаног дијететског режима, да имају редовну физичку активност, а врло често је потребно потражити и помоћ психолога. Ако у том периоду не успеју да скину вишак килограма, пацијентима се даје лек метформин, који побољшава осетљивост ткива на инсулин. Могу се дати и други лекови попут инозитола, али то одређује искључиво специјалиста ендокринолог – каже наш саговорник.

На питање шта се постиже овим начином лечења, др Мацут одговара да се тиме зауставља прогресија инсулинске резистенција ка дијабетесу, односно одлаже се шећерна болест, смањује шанса да се дијабетес јави.