Београдске прославе Нове године

Положај Београда је такав да је та варош одувек, у ствари, била метропола. Ту се срећу Исток и Запад. А то је било очигледно у београдским кафанама. Нарочито се то видело у току прославе Нове године. На једној страни су ницали хотели и ресторације по угледу на Европу. Отменији Београђани хрлили су да новогодишњу ноћ проведу у „Бристолу”, „Империјалу” или „Москви”, који су нудили француску или руску кухињу, артисте и мађионичаре. Деколтиране београдске даме испијале су шампањац по теразијским локалима и уживале у тренутно најмодернијим играма тек пристиглим из европских престоница. У лутрији и шаљивој пошти такође.

Они који то нису могли, забављали су се по биртијама на Дорћолу и Чубури и уз ћемане уживали у „пустом турском”. Савски жандари имали су руке пуне посла током оваквих ноћи. Најпопуларније кафане биле су „Јефтиноћа” у Дубровачкој улици, „Црни орао” на Дорћолу, „Радничка касина” у Поп Лукиној улици, као и народне кухиње које су се низале низ Цариградску џаду, данашњи Булевар краља Александра.

Новинари и студенти су се веселили у кафани „Србија” у Македонској улици, док су се код „Гинића” окупљали професори и официри. А сви заједно волели су Скадарлију, у којој су бекријали и без неког повода. У том крају Београда до дубоко у ноћ вечити боеми, песници и глумци, испијали су шприцере, патили су и певали у „Три шешира” и „Златном бокалу”. Али те ноћи некадашњи Београд постајао је јединствен у једном: у нади да долазе бољи дани, у очекивању успеха и среће. И није било важно да ли се слави у хотелу „Париз” поред „Касине” на Теразијама или у некој бурегџиници на Палилули.

А вероватно је свуда почињало исто, онако како је описао Херберт Вивијан, дописник лондонског „Дејли експреса”: „Што се тиче српске кухиње, није тешко заволети је... Пре јела се обично пије шљивовица или комовица, из малих чаша. Као предјело износе сир и кајмак, што је сасвим пријатно када није зачињено црним луком. Црни лук, међутим, који се обично сервира пресан, представља напаст српске кујне.”

И све то зачињено песмом. А на мом родном Булбулдеру домаћице су код својих кућа пржиле крофне, док је чељад била у ишчекивању – ко ће да нађе у крофни парицу што доноси срећу.

Светлана Брновић Митић,
историчар уметности