Одавде излазе мајстори свог заната

Највећа средња школа у земљи и најстарија на Балкану налази се у Крагујевцу, а основана је личним декретом кнеза Александра Карађорђевића 1854. године. Тадашња Занатска школа при Тополовници је била прва установа такве врсте у Србији. Она се данас зове Средња стручна школа, а њен директор Синиша Којић, без лажне скромности, искрено верује да баш у сваком његовом ђаку спава нови Новак Ђоковић и да га је уз поприлично наставничког, али и личног ђачког труда могуће пробудити. То тврди зато што у ову школу готово никада не долазе вуковци, нити одликаши, већ она деца која су у осмолеткама седела у последње две-три клупе и нису се превише истицала знањем, нити залагањем на часовима. Али када им он са својим наставничким тимом да ветар у леђа, управо ти ђаци, које је, како каже, због мањка петица у ђачкој књижици умео да прати глас да су „лоша деца”, чине немогуће.

– У тој предрасуди која их прати када долазе код нас у школу нема нимало истине и дајем све од себе да је разбијем и покажем да су моји ученици основци који вреде, али им се наставници нису довољно посветили, нити дали шансу да се пронађу. Долазе нам ђаци који нису стекли радне навике, а ми им онда покажемо да постоје области у којима и те како умешни и у којима постају ненадмашиви. И уз заједнички труд онда докажемо да највеће светске компаније као „Сименс” и „Мајнд груп” траже само наше ученике и запошљавају их дан по дипломирању јер су, док раде, прецизни у микрон, хиљадити део милиметра. Када то схвате, за наше ђаке не постоје границе. Дају и последњи атом снаге и воље да до савршенства упознају занате којима их учимо и постају врхунски мајстори – поносно истиче директор школе која данас с правом слови за лидера у дуалном образовању Србије.

Назив Средња стручна школа добила је 2018. године, када је потпуно трансформисана спајањем дотадашње највеће стручне образовне установе, Политехничке школе, и Друге техничке школе. Тада нису имали довољно ђака да попуне столарски смер, али нису одустали, већ су кренули да посећују добре компаније и уче их предностима које постоје када њихове ђаке приме на праксу и прихвате се учешћа у дуалном образовању. Успели су и данас имају 30 ђака у новом, трогодишњем дуалном одељењу оператера за израду намештаја који се у тим компанијама обучавају за рад на најсавременијим, компјутеризованим це-ен-це машинама за обраду дрвета. А Којић поносно истиче да се баш за те мајсторе већ увелико распитују у свету. Они ће добити мултидисциплинарно образовање и по дипломирању истовремено постати и столари, и тапетари, и лакирери.

– Такве занатлије су веома тражене у мањим фирмама јер покривају више операција. А ко од њих жели додатно да учи може да настави школовање на четворогодишњем смеру, техничар за обликовање намештаја и ентеријера, који се надовезује на поменути. Такође, наши роботичари и мехатроничари су модерни радници 21. века и део надолазеће 4.0 индустрије – појашњава Којић и додаје да имају 16 смерова, од којих су шест трогодишњи.

Дуалних је шест, а ђаке школују у пет подручја рада: шумарство и обрада дрвета, машинство и обрада метала, саобраћај, електротехника и култура, уметност и јавно информисање. Упркос обимности смерова, све квоте сада попуњавају у првом уписном року, а највећа навала је у време пријемног испита за уметничке разреде, за које се често пријави дупло више кандидата. Један од таквих профила је техничар дизајна ентеријера индустријских производа, чији се матуранти запошљавају у најпознатијим светским аутомобилским компанијама.

Ђаци ове машинско-уметничке школе убирају медаље на такмичењима и из предмета који им нису стручни, па су тако њихове ученице на општинском такмичењу рецитатора освојиле злато, сребро и бронзу, надмашивши ђаке из гимназијских одељења. Њихове школске другарице пласирале су се у финале републичког такмичења у футсалу, а запажене резултате на интернационалним надметањима постижу и школски пливачи и атлетичари.

Директор Којић истиче да им без улагања са стране у савремену технологију не би било напретка, а највећа помоћ им је од 2015. стизала кроз пројекте Немачке развојне сарадње, агенције ГИЗ, захваљујући којој су и добили најсавременије це-ен-це машине, опрему за заваривање, аутомеханичарску радионицу и мехатронски кабинет. Тако су успели да направе школски центар за тренинг у којем обучавају раднике развијених предузећа како би знали да раде у складу с технолошким напретком. У овој школи организоване су радионице запослених за читање савремених цртежа, брзе обуке за 400 радника „Фијата” и још многе њихове колеге из роботизованих погона које уче модерним техникама варења на најновијим машинама.

– Наши ђаци су тражени, у школској радионици раде за грађане и фирме. Најпоноснији смо на тродеценијску сарадњу са Институтом за испитивање материјала (ИМС) Универзитета у Београду, с којим ученици сарађују на изради котви које се уграђују у бетонске конструкције. У овој школи је направљено шест котви, уграђених у три крака Авалског торња, а ученици су их донирали за обнову споменика. Направили су и котве за Мост на Ади, кров београдске „Арене”, два моста у Крагујевцу и део магистрале ка Јадрану. За предузеће које се бави роботиком израдили су елементе за везивање робота за подлогу. Новац који зараде у школи на це-ен-це машинама дају ђачкој задрузи, која их расподељује за потребе свих ученика – наводи Којић.

Занат као спас од сиромаштва

Директор Којић истиче да неки од ученика ове школе живе у толикој немаштини да им је занат који код њих уче дословно водич у бољи живот. Зато ти ђаци живе за то да постану најбољи мајстори у струци. А због њих је формиран и школски фонд за помоћ ученицима, за који запослени, административном забраном од плате, месечно одвајају део новца. Било је ђака којима су у продавницама уплаћивали месечну апанажу да купују намирнице и плаћали доручак у школској кантини, куповали месечне карте за превоз до школе, јер долазе из других општина, а немају новца за аутобуску карту.

– Догађало се да нам је, због сиромаштва, неколико ученика на часове зими долазило у исцепаној обући и одећи. У почетку су наставници самоиницијативно скупљали новац и слали разредног старешину да тој деци купи чизме. Њихова акција је прерасла у добровољни фонд, чији се рачун сада налази при крагујевачком Црвеном крсту, а намењен је ђацима Средње стручне школе – појашњава Синиша Којић.